Informativno Preduzece Polimlje Prijepolje

Kalendar

September 2011
M T W T F S S
« Aug    
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930  

ПО ПОЛИМЉУ(15): ЕКСЕР И ЗАВРТАЊ

Пише:Индира Хаџагић

Велике су биле амбиције тих седамдесетих година 20.века. Међутим, и даље се постављало питање да ли нам уопште требају директори са факултетском дипломом јер је по мишљењу “вечерњака” сасвим довољна средња школа за овдашње потребе. Од 19 директора пријепољских колектива, само тројица су имала факултетеску диплому. У Текстилном комбинату од 1500 запослених само је троје имало високу школу. Поређење: у Југославији је 1961. године тек 9 одсто привредних руководилаца имало факултет, док их је у Јапану било дупло више. Десет година касније: у Југославији је 25 одсто директора са високом школом, а у Јапану чак 80 одсто!

Чак и у Пријепољу, разни руководиоци и функционери почеше се возити у луксузним аутомобилима, па и “мерцедесима”. Како су тада службена возила имала црвене таблице, виђали су их по разним стазама и богазама, мимо радног времена, па чак и на свадбама. Армија скоројевића почела је показивати право лице: незасисто, себично, ограничено, без одговорности, визије, свести и савести али осветољубиво. Што је средина била кукавнија, то су такви били обеснији. У то време, председник Скупштине општине Шкофија Лока (Словенија) у којој није било ни једне незапослене особе, одбио је службено возило јер му, вели, није потребно. Тако су Словенци 1973. године кренули у Европу.

У моди је била “радничка” анегдота о ексеру и завртњу.

Ексер:”Ти си мој завртњу, велики страшљивац. Нисам те још чуо да јасно изнесеш свој став. Ја сам увек непосредан и оштар.

Завртањ:”Да, али зато и добијаш чекићем по глави”!

Јесењи првак Моравско-шумадијске зоне, на опште изненађење, било је “Полимље”, клуб који је годинама таворио при дну. Тренер био Мемо Кратовић, а председник клуба Ахмо Кадрибашић. Наредне године ће ући у Другу српску лигу.

На почетку те 1973. умрла је Зага Марковић, која је дошла у Пријепоље 1948.године као једина стручна бабица на овим просторима. Најомиљенији телевизијски јунак те 1973. године био је Калимеро. Многи су понављали мудрост пиленцета:”Па то је неправдаааа. Стварноооо”!

Градило се Дечје игралиште у репрезентативном градском Парку хероја. Почео је да ради научни симпозијум Сеоски дани Сретена Вукосављевића.

Разна награђивања и награде су имала све мање значаја. Девалвирали су их појединци који су их додељивали по систему: ја теби ову, ти мени ону, следеће године ти мени ову, а ја теби ону, наредне ја твојој жени, ти мојој жени, може и месној заједници ако жена није за награде. У таквој клими први пут после рата запеваше се такозване националистичке и шовинистичке песме. Напредни пољопривредници кренули на екскурзију у Словенију да виде како се тамо гаје пилићи и говеда, како се добија доста млека. Гледало то, гледало, па се уморило, лажирало бодове код Завода за запошљавање и намах запослило у фабрику и затражило стан.

А баш се очекивало да се удружени рад размахне. Први пут се чуло за инфлацију и стабилизацију. У односу на европски просек, продуктивност рада је код нас заостајала чак за 10 одсто. Били су то аларамантни подаци на које широке народне масе у ликовима све самих чланова – комуниста и самоуправљача, нису обратили пажњу. Била је 1974. година. Очекивао се чувени “зелени план” за оживљавање пољопривреде. Биће то још једна од страшних злоупотреба државних пара. Те зиме је захладнело посебно у Земљорадничкој задрузи. Неки другови послали другим друговима своју Комисију. А кад се Комисија коме “намерачи” онда нађе све саме ујдурме у запошљавању, куповини земљишта, продавању друштвених возила приватним лицима за будзашто. Прљавог веша до колена и до виталних органа, уплетене биле разне виђене личности из друштвено-економског естаблишмента недовољно развијене општине Пријепоље, која се још увек “спремала да подстиче пољопривреду”.

Било то време( показаће време) кључних промена. У пријепољском Комитету одабраних комуниста, плете се већ “коларићу -панићу”. Прозива се јавно, све машући чувеним Титовим “Писмом”. То као да је била нека чаробна формула која је служила овдашњој ћифтинској свести да пљује како хоће и кога хоће, а кунући се да баш “они” (а “они” су увек присна посијелска екипа) најбоље читају и тумаче разна “писма”. Ситни каријеристи који очекују велике личне привилегије, међусобно повезани родбинским и земљачким везама, већ су ложити ватру испод казана како би у врућој води крчкали оне који им се нису допадали или су им стајали на путу јер су били паметнији или су једноставно били “неки други” а не “њихови”. Гадно време. Нећемо спомињати имена.

Вукоман Шалипуровић, који се бавио истраживањима ових крајева, рекао је:” Да би смо се на овим просторима бавили научним и културним радом требало би одбацити ћифтарлук, уско гледање, паланачку душу, мале, ситне, личне тековине, личне кућоградње, маније плацева и ситносопственичких имања. Треба тражити знање, образовање, а не паланачки стил. Радничкој класи тек дошлој са села, која пуни градове Полимља и уноси навике сеоког роваша, међашких односа и свађа, крчења и присвајања и малог осећаја за заједничким и градским – треба пружити културно васпитање, културне установе, културно мишљење и владање”.

Било је то време када је проглашен нови Устав СФРЈ. Веровало се да је нови устав ”сведочанство доследности, континуитета и младости наше социјалистичке револуције, њена садашња слика али и њена визија коју ће ослобођена иницијатива и стваралаштво радника и сељака са све већим полетом претворити у већу меру слободе и благостања”.

А у Текстилном комбинату смењени директотри, неки заглавили и затвор, неке и из комуниста избацили. Долазила чупава времена. Један првоборац исписао књигу у којој је све по именима прозвао разне “борце” са “два сведока”. Узбуркала се кука и мотика, а већ угледна. Веле “они” са “два сведока”, овако за првоборца:”Не може он да схвати да га експлоатишу националистичке и антисамоуправне снаге”. А првоборцу се баш све било згадило, а посебно виђени борци са два сведока који су постали предводници свих “бораца” у разним сферама.

Нови Омладински дом у Шарампову је омиљено место за диско вечери. Градио се стабнени блок “Бријег”. Од осамдесет и једног села у пријепољској општини, струју је добило педесет и једно до 1974. године. До тада се знало само за гас и петролејке. Међурепубличка културно-просветна заједница са седиштем у Пљевљима први пут је у Пријепољу окупила сликаре у Милешевској колонији. Пријепоље је угостило и тако реномирана имена као што су били Исмар Мујезиновић из Сарајева и Нивес Кавурић-Куртовић из Загреба. На Милешевки је изграђен мали пешачки мост. Поклонило га граду ГП “Рад” које је обележавало 25 година веома успешног рада. Тада су пријепољски грађевинари радили на мору али и на Ђердапу.

Формиране су самоуправне интересне заједнице. Први пут се поставило питање: за шта су трошена средства која су издвајали сви запослени за изградњу станова, када је за 25 година изграђено само 450?! Пријепољска привреда има 6.777 запослених или дупло више него 10 година раније, а да ни једна нова фабрика није изграђена. Пријепоље је добило “Драгстор”, продавницу која је радила до 23 сата. Отворен је дограђени део Основне школе “Владимир Перић Валтер” у који је уведена први пут кабинетска настава.Испред ученика школе присутнима се обратила “симпатична девојчица”(По “Полимљу”) Индира Хаџагић.

(Наставља се)

“Треба тражити знање, образовање, а не паланачки стил. Радничкој класи тек дошлој са села, која пуни градове Полимља и уноси навике сеоког роваша, међашких односа и свађа, крчења и присвајања и малог осећаја за заједничким и градским – треба пружити културно васпитање, културне установе, културно мишљење и владање”(Вукоман Шалипуровић)