Informativno Preduzece Polimlje Prijepolje

Kalendar

September 2011
M T W T F S S
« Aug    
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930  

ОЧИ БЕЗ СЈАЈА, ПОГЛЕД У ПРАЗНО

Прошло је више од десет година, а ми и данас говоримо о избеглицама као и пре више од једне деценије. Србија је тих 90-тих година прошлог века широм отворила врата за све људе који су пред налетом рата, на просторима бивше Југославије, у њој нашли своје уточиште.

У Републици Србији данас има 75 хиљада избеглица и 230 хиљада расељених лица са Косова и Метохије. Србија је земља са највећим бројем избеглица и расељених лица у Европи по подацима УНХЦР-а.

Судбина избеглица се зна,а Србије? Не знамо. Али знамо да су обе зббуњене, несигурне, преварене и, да ли смемо да кажемо, одбачене. Избеглице се и даље тако осећају, иако је велики број њих добио кров над главом. Добили су станове, али не и посао, и све друго је не…

Шта им остаје? Да се надају и верују. Ту је Србија у предности, за разлику од избеглица. Пошто јој је створен комплекс кривице за све и свашта, она само верује, само се нада и само прави компрописе и где не би смела. Између осталог, она верује и да ће се оне избеглице које то желе вратити у земљу порекла, вратити на своја огњишта. Она мора да верује да јој се ништа не би замерило, приговорило, приписало…Иако зна да од тог посла нема ништа, посебно у Републици Хрватској како статистика говори. Истина, обећања не мањкају, али само обећања. Зато се одавно широм Србије граде станови за избеглице уз подршку Комесаријата за избеглице Републике Србије, УНХЦР, ХОД, ХАУЗИНГ ЦЕНТАР, ИНТЕРСОС (откуп сеоских домаћинстава)…

Подсетимо се:

Лица која су пред налетом последњег рата у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији од 1991-1999. године напустила Босну и Херцеговину и Хрватску зовемо их избеглим и прогнаним лицима. Избегли су ратни вихор, а оставили све, можда и себе. Њихове животне приче су тешке, потресне и свака за себе је посебна, поражавајућа за човека. Многе смо приче чули. Не бисмо да их преносимо. Довољно је да видите њихова лица, њихове скамењене усне, њихова згрчена тела, очи без сјаја и поглед у празно и знаћете да их је нешто јако, јако тешко газило. Од њих је остало тако мало.

Иако су многе избеглице после 15 година добиле станове, на њиховим лицима се не чита велико задовољство иако кажу да им то много значи.

И у општини Пријепоље су избеглице, оне које су остале, смештене у изграђеном објекту у заштићеним условима – 11 избегличких породица јесу лица која се ни по чему не разликују од оних која су смештена у другим градовима широм Србије. Што се општине Пријепоље тиче она је учинила и чини у материјалном погледу колико може. Не може јој се замерити. Међутим, избеглице у Пријепољу се осећају само као „пријепољске избеглице“. Не можемо рећи да нису задовољни новоизграђеним објектом и односом општине према њиховом статусу. Али очигледно проблем је много дубљи. Чак и на самом отварању објекта (зграда је отворена 2010. године), избеглице нису биле много расположеније за причу, иако су се захвалиле и општини Пријепоље и донаторима на добијеним становима који су заиста добро опремљени. Док су били у Колективном центру „Бошко Буха“ на Јабуци више су причали, чак су умели и да се насмеју, да се посвађају, да се наљуте…А сада више ћуте. Шетају око зграде и посматрају оно што су посадили од поврћа и као да њему нешто говоре. А млађи иду да секу дрва – раде на пилани. У сезони. Њих је мало, а остали су свако у својој соби или испред зграде. Седе. Гледају у даљину. Само су физички ту. Није тешко све то прочитати у њиховом изразу лица и покрету тела. А мисли су им…Они знају где. Или су их негде затурили. Чему више да се надају. Добили су стан и шта даље?

А ни њиховој мајци Србији није лако. И њу су газили, и даље то чине. Узимају јој део по део. А Она немо ћути и гледа у осакаћену будућност. А наша будућност, ако се настави овим путем, лежи у придруживању Павићевим Хазарима.

Слађана Марковић

Слађана Марковић, рођена у Прахову, завршила гимназију и Филозофски факултет.

Године 1977. долази у Пријепоље и запошљава се у Гимназији „Проф. Бранко Радичевић“ као професор социологије, касније и основа маркизма.

Од 1990. до 2000. године, ради у медијима на месту директора и главног и одговорног уредника „Књажевачких новина“, Радио Књажевца, а касније ЈИП „Полимље“, листу „Полимље“ и Радио Полимљу.

Била је сарадник Радио Београда. Године 1992. освојила првопохваљену радио репортажу Удружених радио станица Србије. Писала за лист „24 часа“.

Сада ради у општини Пријепоље као самостални стручни сарадник, повереник за изгбеглице Комесаријата за избеглице Републике Србије и на пословима образовања.