Informativno Preduzece Polimlje Prijepolje

Kalendar

August 2011
M T W T F S S
« Jul   Sep »
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031  

ПО ПОЛИМЉУ(12): СЛАТКИ РЕД

 “Сарадничка мрежа Државне безбедности  оцењена је као “нестручна” јер су по радним колективима “сарадници  била лица склона пороцима”.

 Случај “сладак живот” нашао се на страницама београдске штаме.

Пише:Индира Хаџагић

Та 1966. година била је веома битна за ондашње прилике  у Југославији. Одржан је Четврти  пленум Централног комитета СКЈ(“Брионски  пленум”) на коме је један од најутицајнијих људи у земљи, Александар Ранковић, поднео оставку на све функције, после оштрих критика на рад органа Државне безбедности. Указано је на политичку одговорност руководства, злоупотребе положаја и власти. Александар Ранковић био је тада потпредседник СФРЈ и члан Централног комитета СКЈ.

Тито је на том историјском Пленуму рекао: “Улога Државне безбедности после рата је била велика у обрачуну са непријатељима који су нас угрожавали. Али, постепено се тај систем деформисао, почео да притиска цело друштво. Једно су заслуге, а друго огромне грешке. Многе одлуке зато нису спровођене, а посебно одлука о реформи привреде”.

После тога, многе  “ћелије” Савеза комуниста су правиле  “анализу стања”, па је Актив СКЈ  Одељења унутрашњих послова  и  станице милиције у Пријепољу  анализирао  закључке Брионског  пленума и како су појединци “прекорачили овлашћења”.Закључено је да је “малтретирање привилегија која је омогућавана појединцима”. Ако је неко, наводно, одбијао да записују шта му раде колеге, тај није могао да се нада да ће напредовати у послу. Пензије милицајаца биле су мизерне, а службеници Државне безбедности, иако са осмољетком, одлазили су у Београд да се погађају око  висине пензија. Јавно се на партијском састанку говорило и о гозбама Среског СУП-а,  и како “командирова жена Роса утиче ко ће стан да добије”. Имало их је, тих из Држване безбедности, који су без возачког испита возили кола. Један “бивши” из “службе” рекао је и ово:”Док сам гонио банде био сам добар, а кад су хтели да ме се отарасе само су рекли да сам пјанац”.

Сазнало се и  да су неки “из службе” писали “ситну књигу” о свему што се ради у општини, о руководиоцима, уцењивали појединце преко жена, а посебно је оцењено као “нетактично” свакодневно позивање људи и притисак на њих да  пронађу оружје јер је Државна безбедност одузимала оружје у Хисарџику, Каћеву и Бродареву. Сарадничка мрежа Државне безбедности  оцењена је као “нестручна” јер су по радним колективима “сарадници  била лица склона пороцима”.

И,тако, чим је “одозго” дато “зелено светло”, почео  се мењати однос према милицији која је до тада била неприкосновена. Забележено је и “бахато понашање према милицајцима”. Тако “храбри грађани”, рекоше ономад милицајцима који су зауставили ауто због саобраћајног прекршаја:”Сменили смо Ранковића, сменићемо и вас”. И локални пјанци се “осмелили”, па на улици веле милицајцу: “Друшкане и вашој сили дође крај”. Неки су “протумачили” да је “после Брионског пленума дозвољено вређање и супротстављање милицији кад обавља свакодневне послове”.

А у тим временима  “Полимље” предлаже “ведро расположење  као ефикасан лек” јер” песма, игра, духовити разговори, добри су за расположење, па се и болесник боље осећа. Животни процеси се одвијају интензивније кад се човек радује”.

На Коловрату, Бостанима, Душманићима, те Шеховића и  Хашимбеговића Пољу половина кућа подигнута је без икаквог одобрења и без документације .

Трговина је и даље била лоша, а “познанство  је било услов за брзу услугу. Посебно  је лош однос жена продаваца јер  су мрзовољне, не умеју да се опходе и много су нервозне”.

Аутотранспортно предузеће је превезло милионитог путника.

 Воденица породице Јуковић у Гостуну била је најстарија у крају. Још има “грчки кош” који је, процењује се, стар 500 година, а  направљен је без и једног ексера.

Пуштена је у  рад аутоматска телефонска централа.

Монтира се модерна ливница  челичног лима.

А онда на страницама “Полимља” и случај “сладак  живот”. То је контроверзна прича у  којој су, наводно, уплетене јавне  личности у граду, о чему пише и  београдска штампа.  Реч је о “подвођењу малолетница и посрнулих  девојака”  што је пример”најпримитивније проституције”. Због тога се “сваки поштен човек у граду стиди”.

Како пише “Полимље”, вео срама пао је на хотел “Полимље”, а виновници подвођења малолетнице  из Љига и саучесици су целу ствар  “предимензионирали да би се  створила фама за угледне који су били у слатком реду са њима”. Та девојка  се “обрела у Пријепољу и хотелу кад ју је довезао возач Воја, стални гост, представио као супругу и после четири дана изненада отпутовао. Наречену му супругу одведе електричар овдашњи  Р. који ју је са молером овдашњим З. и друштвом, држао у приватним  становима и из тог заточеништва ју је одвела милиција. Преместили су је у хотел и запослили као собарицу. Остала је 9 дана и, како тврди “Полимље”, само једну ноћ је спавала у соби број 3, а остале је спавала у соби са певачицом, те је( опет тврди “Полимље)произвољна тврдња, која се појавила у београдским новинама, да је било ко код ње навраћао у собу број 3, а камоли угледни људи. Чак је и особљу хотела било забрањено да посећује малолетницу.  Свима, осим директору. “Полимље” још тврди и да “није тачно да је хотел претворен у јавну кућу” и да “нико није тужио конобарицу која је однела пазар зато што је била у вези са директором”.

У току су били радови на постављању водоводне мреже у  граду. Тако су нађене дрвене цеви старог водовода. А прва вода је доведена са Равана, о чему сведоче остаци цеви од опеке. Неки Пријепољци су још памтили како је турски мајор “дрвеним цевима довео воду са Хускове чесме, испод Соколице, за потребе војске у баракама на Равнима. Дрвене чунке од боровине су направили и постављали мајстори из Пљеваља, дубили их сврдлима, а на леђима су их носила и постављала чак тројица људи. Само је неки Турковић, снажан човек, сам носио један чунак…”.

На Тргу у  Вакуфу отворена је прва самопослуга. Била је 1967. година.

Од десет приватних  кафана, шест је било на подручју Бродарева.

У граду је”замро”  културни и забавни живот.  Зато стижу мечкари и миш бели срећу  дели. Мечка Гордана “пентрала  се по бандерама” уз опште дивљење.

Пуштена је у рад хидроцентрала “Потпећ”, прва на Лиму. Планира се изградња “још  хидроцентрала, а најинтересантнија је она у Бродареву,  јер ће давати 300 милиона киловата, док “Потпећ” даје 200 милиона”! Са браном направљеном у Потпећи заувек је нестало “сплаварење на Лиму”, односно низ Лим више није пловила дрвна грађа. Био је то деценијама најјефтији начин транспорта дрвета са ових подручја.

Мејдан камена у Милешеви био је све траженији  због “жутка”, веома отпорног на све  климатске утицаје.

На вашаре се више није ишло пешке, већ аутобусима али и “фићом “пежоом”, “таунусом” и “опелом”, а један , “све са краватном, на булдожеру, те закрчио делија, а они  у “фићи” само проклињу”.

Одборници пријепољске  Скупштине општине се бунили против забране  држања стоке у граду. Речено им: “Град има 100 крава које пасу, а не може град бити и град и село”.

У Бродареву, најбогатијем крају са ораховим дрветом, за  15 година посечено чак 1000 стабала која су отишла “за намештај”. И дрво “тисе”, веома скупо и цењено, расло је само у Дубочици код Бродарева, а било га је само на још  неколико локација на целом Балкану.

Фабрици обуће  “Лимка “ додељена је Златна медаља  потрошача на Међународном сајму  моде у Београду, који је одржан у  октобру 1967.године. Било је то једино признање за специјализованог произвођача мушке  обуће.  Моделар Февзија Ичелић припремио је готово целу колекцију.

(Наставља  се)