Informativno Preduzece Polimlje Prijepolje

Kalendar

August 2011
M T W T F S S
« Jul   Sep »
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031  

ПО ПОЛИМЉУ(10): ХОЋЕ ТО МАЛИ ХАЈЛУК, А ВЕЛИКИ РАХАТЛУК

Какав-такав посао, па и никакав, добар је, ако је у граду. Хоће – мали хајлук, а велики рахатлук!Важи она: где год нађеш згодно место, рођака посади. Одборници из појединих села доносе спискове и са 200 људи које би требало запослити. То више онда и није списак за запошљење, већ за исељење целог села на градску територију…”.

-У  целој привреди, која  је већ запошљавала  3800 радника те 1963. године, радио је  ЈЕДАН дипломирани  економиста!

Пише: Индира Хаџагић


Напредак се осећао. Веома. На пример: 1961.године  у целој општини Пријепоље  у продавницама Трговинског предузећа  “Соколица” продата су само 2 електрична шпорета, а годину дана касније,  чак 20 комада. И док 1961. године није продат ни један усисивач, 1962. године, “зујало” је у чак 10 кућа.  Продата су и 33 грамофона, дупло више него претходне године.

Општа еманципација мерила се свакако и чињеницом  да је  Садика Чичић постала “прва жена судија у Санџаку”.

У Штампарији је набављена “прва линотип машина у Санџаку, а Александар Стефановић је био  први машински словослагач”. Лист “Лолимље” је сложен  за 20 сати, док је ручно слагање трајало 120 сати.

1962. године у  Пријепољу је престао да ради Окружни суд.

За 13 година у  пријепољској општини, која пре Другог светског рата није имала ама баш  никакву индустрију, запослено је 5000 људи.

За Дан возача и механичара проглашен је 15.јануар, па су златне сатове добили дугогодишњи  возачи: Џемаил Брбовић, Џемаил Садовић, Синан Садиковић и Милојица Жунић, а од механичара: Ибрахим Џанџановић и Недељко Голубовић.

Осман Малагић  био је власник последње самарџијске  радње која је опстајала у Пријепољу.

Била је 1963. године, а електричну енергију је користило 4843 коринсика, у све три суседне општине.

Те зиме, забележена је највећа посета у Биоскопу “Сутјеска”. Филм “Козара” видело је 5409 гледалаца  на 13 пројекција. Људи са села су пешачили  и по 20 километара, кроз сметове, да би видели филм. А колика и каква зима је била, говори податак да су због хледноће и снега у граду организовали – храњење голубова!

Али дешавале су се и неке појаве чије ће се последице  сагледати тек неку деценију касније. За само три године преполовљен је сточни фонд пријепољске општине.

У салу Биоскопа није могло да се уђе кад су гостовали  “Лос Платеадос”, ансамбл који је изводио  “мексиканске песме као што су ”Мама Хуанита”, “Ла кукарача”, “Халиско”. Како стоји записано у  “Полимљу”:”…дланови су бридели  од аплауза, а на позорницу се бацало цвеће…”.

Тог пролећа 1963. године у граду је почело уређење  уличне расвете. Постављено је “150 гвоздених  стубова за нову расвету, те ће осветљено  Пријепоље, кажу, подсећати на Венецију међу брдима и биће један од најосветљенијих  градова у земљи”.

Брдо изнад  Пријепоља, пошумљено је боровима, па се очекивало да на Равне Пријепољци иду на излет не само за првомајски уранак. Никад није заживело.

Регулација корита Милешевке, започета 1956.године, привођена  је крају.

Тог лета догодило се прво масовно тровање лимске рибе. Налази санитарне инспекције су показали  велико загађење Лима отпадним материјалом Фабрике  сулфатне целулозе из Иванграда.

Осванула је у “Полимљу” и необична белешка  новинара Милорада Веруовића, под насловом “Шта велиш, чаршијо”?! Пише новинар:”Чаршијо сваштарска и комбинаторска, чаршијо бадаваџијска, чаршијо болећива и душебрижничка, о свачему ли се стараш, свачију ли бригу бринеш. Наградити те треба што свему дајеш коментар, што си тако културна да завирујеш у свачији лонац, у интимне и породичне ствари. Апетити твоје, злобом проткане  радозналости, незајажљиви су. Размешташ људе с положаја на положај, дајеш суд о платама, дибидус нестручно и неквалификовано, те ко је с ким стао и како се погледао. Док си ти будна, чаршијо оговарачка, свако дугме биће прописно закопчано. Ја зебем да ти од толике ангажованости и дању и ноћу не пресахне снага, да не ослепиш за важне ствари…”. Актулено, а?!

“Полимље” упозорава још тада:”О лепшем животу и перспективи говори се увек мислећи на град. Срећу човек као да више не види на селу. За каквим послом јуре млади људи са села у град, а остављају велика, домаћинска имања? Какав-такав посао, па и никакав, добар је, ако је у граду.  Хоће посао, вели, јер је учило школу. А завршило осмољетку и то са тројкама! Хоће, вели, телевизор да има. Као да не може да има и на селу. Иде на курсеве. И неће на курсеве за пољопривреду, већ дактилографске. Хоће – мали хајлук, а велики рахатлук”!!!

Те 1963.године у  привреди је било запослено 3735 радника, а 691 у непривреди. Али продуктивост “не расте како се очекивало”. Структура радне снаге је “крајње неповољна” јер је половина запослених без икакве квалификације, а 840 је полуквалификовано. У целој привреди, те 1963. године, ради ЈЕДАН (1) ЕКОНОМИСТА !У Текстилном комбинату, “Елану”, “Лимки” и “Ремонту” (Ливница) ради преко 70 посто неписмених или полуписмених.  Те године почела је да ради ексклузивна продавница дечје конфекције”Пионир” крај моста у Вакуфу. У пријепољској општини је 7.200 ученика основне и 800 средњих школа, којима предаје 99 учитеља и само 20 наставника и 15 професора.

Средином 1964. године у Пријепљу већ има 175 возила и 300 возача.

Још се очекивало  да пут за Сјеницу кроз кањон Милешевке  буде завршен, јер  радио се већ 14 година!

Већ је почела гужва за запошљавање. У “Полимљу” стоји записано:”Важи она – где год нађеш згодно место, рођака посади. Одборници из појединих села доносе спискове и са 200 људи које би требало запослити. То више онда и није списак за запошљење већ за исељење целог села на градску територију. Циглоцрепана је тражила раднике, Завод је позвао 100 људи без квалификације али нико тамо није хтео, јер се ту запошљавају, веле, само најсиромашнији, док се у фабрикама запошљавају деца најбогатијих домаћина са села. Грађевински радник напушта посао да би био курир у основној школи, а домаћин који има првокласну земљу на Коловрату запослио у Фабрику и жену и сина и снаху”.

Граде се станови. Али, “нема критеријума за доделу станова, нити догорочних планова за градњу. У расподели али и размени станова раде везе. Станове добијају и они који су саградили кућу…А куће су ружне, јер се пројектовањем баве и неовлашћена лица”.

Тог лета 1964.године забрањена је употреба кантара-окаша  за мерење јер “ока” као мера “више не постоји и немогуће је оку превести у килограме”.

Шта је најбоље  “ишло” тог лета? Веровали или не – сукње “тергалке”. Трговци од Параћина “стигли у села под Златаром и  продају тергалке ко халву. Станојка из Лопижа купила одмах 4 тергал-сукње”. Али, била је то превара, јер су сутрадан  “набори нестали”, па је “настала потера за трговцима с краватама, а у ствари Циганима, али без успеха”. Старији, склони хумору рекли:”Ове тергалке, ко пушке берданке,. Могу да испале само једно пуњење”.

(Наставља  се)