Informativno Preduzece Polimlje Prijepolje

Kalendar

July 2011
M T W T F S S
« Jun   Aug »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

У ТОРОВИМА МРТВИХ ОВАЦА

 ТРАГОВИ СА СТРАНИЦА „ПОЛИМЉА“

Милорад Веруовић („Полимље“ 19878)

Два јутра, узастопно, половином јула, редакцију  листа „ Полимље „ у Пријепољу, опседали су сељаци  из села Дренове  под Златаром. Ових дана им посебно, заиста, и није лако.

Није ово прва и једина велика невоља која их је ове године снашла. Пролетос у њиховом засеоку Росуљама, испуцало и искокало се земљиште од киша, подземних вода и пиштолина. Проломило се тло и ерозија страшно деформисала њиве, забране и ливаде, на простору где живи седамнаест домаћинстава. Да не би од стихије  у амбис потонуо Миле Дучић је иселио на оближњу чуку и ту  пропирио  ново огњиште. И кућу и зграде, развалио да их брда не прогутају, а на новом  месту  „од нужде „ колибицу  саградио.

Потом су слане и позни мразеви спржили  Дреновцима  исцветале воћњаке. И  та штета се могла преболети. Мање ракије, па мање сетне сељачке песме.

-Уздали  смо се у стоку, у бели  мрс – сир и кајмак, продају  јагњади, па од тог откинути динар и опет ће све бити добро, продеверати годину. Сено је родило, ко никад, стока ће се хранити. Али недаћа се увек плете и мота  за несрећу, ко некад лика  за опуту – рекоше нам Дреновци.

Сада  зверад безобзирно ноћу насрћу  на торове и стоку масовно коље. Курјаци се дрско окојасили  на овом ветровитом превоју и сплету шумовитих огранака санџачких планина – Златара, Јадовника и Побијеника.

-Ојадише  и утријаше стоку. Аман људи, пишите и абер у дуњалук правите, нек се зна за ово зло. Јутрос у зору вуци заклали  цело стадо од 20 оваца  Милану Романдићу са Врањака. Жив и читав остао само ован са  звоном…Николи Дучићу са Кукања заклали 10  оваца – на сав глас виче, онако телалски, на пријепољској улици,  Дмитар Радаковић, познати шаљивчина и трубач са сеоских вашара.

– Ко  зна Дмитра, просто да не поверује  – рече један пролазник.

– Одкуд сад толики вуци, већ смо на њих заборавили, сем у читанкама – примети један ученик.

– Збиља  се зло, горе, код нас острвило, да је превршило сваку меру. Остадоше људи без стоке. Пођите и уверите се сами, ако знате што је љута невоља –  раширених руку, потврди Дмитра, носилац партизанске „Споменице 1941“, и делегат у  Скупштини општине Пријепоље Сретко Радаковић.

               КРВ УВЕК ИШТЕ ВОДУ

 

Добродушни  начелних пријепољског СУП-а Раде Дивац хитно нам уступи доброг „газа“ и још бољег возача Ханефију, једног од оних теренских милиционера  који познају свако ћоше ових лепих предела и бележе све немиле случајеве  што их савремени живот,  и у овој дивљини, у свој трагични џак пртљажи.

– Уз оно  дрво се лани смрзнуо Алија Шито…Поред оне стене, преко Лима, погинуо је зимус на препад онај благајник из Бистрице…Тамо где се црни оно згариште недавно је изгорела Матовића лучева штала и у њој  угљенисано шесторо говеди. Језиви, неартикулисани говеђи аваз и букање, у огњу, су се далеко чули – прича узгред Ханефија, док мота воланом, стрмим, кривудавим шумским путем. Ужасним успоном пењемо се  на Битовик, ту где је у овом крају телевизијски релеј  привидно оцртао додире земље и неба.

Хитамо  у партизанску Дренову, село које је ушло у историју земље још прве устаничке године када је у снежном, санџачком беспућу,  овде донета једна велика одлука  и где  су Италијани лукаво покушали  уништити Врховни штаб југословенских  партизана. Ту где је  у згаришту попаљеног  села после порођаја, уморена једна мајка, оставивши близанце – Слободана и Слободанку.

Кише  тек утољеле,  а ведри, сунчани  дани измамили орне  косаче на бујне  ливаде. Мирис откоса, плашћа и навиљака  пријатно кидише на ноздрве  малокрвних, градских посетилаца планине.

Наједаред, стадосмо, изненађени, пред невиђеним  призором. У повећем тору склепаном  од дугих  чамових врљика, лежи стадо мртвих оваца. Као да је чопор крвожедних звери тек малочас протутњао  кроз овај уклети обор. У нереду поваљане, помодреле, надуле  лешине. Зачудо, на њиховој кожи и вуни, ни капи крви. Код већине, руна скоро чиста, сем што се испод вратова  виде по две ране, као да су ту прозвиждали пушчани меци. Једна, од њих седамнаест оваца, колико у тору набројасмо, беше само допола поједена. Остале сасвим читаве.

Између  овчијих лешева, са стегнутом главом у сопственим шакама, нервозно шета, скоро поскакује, њихов хранитељ Милан Романдић. Са женом Јелком истрча пред тор, чучну и поче гласно плакати.

– Оволики наш труд, шта ће ми сад сено, ливаде, дао сам им људи моји, до сада преко хиљаду ока  жита да одгаје добру јагњад, да јагњад буду боља, а ето погледајте шта сад би… Каква је то, наша, сељачка судбина. Увек нам се зло окоти или од вука или од хајдука…

Јелка рече на то како су цео век сиротовали, подизали и школовали децу, гајили овце.

– Кад сам се овде удала после рата, све је било спаљено и затекла сам само једну овцу. Сад смо их имали највише, али ето, неда се…Заплака Јелка и брзо обриса сузе.

– Хајде Милане, обрати се мужу, да превијемо ове две рањенице..

У другом торићу, поред штале, ован са звоном  и с њим две рањене овце које су пред наш долазак тек нашли  у шуми.

Избезумљене од страха трчале су за вуковима и некако остале живе. Милан рече да је још једну мртву нашао у шуми, крај тора.

– Нема ми најбоље, Руде, оне што је као ждребица могла прескочити сваку ограду у селу. Докле ли је стигла, кроз шуму у рвању са својим душманима?“ пита Милан, онако избезумљено, своје окупљене комшије, који немо ћуте обилазећи тор мртвих оваца.

– Погледај соколе, ту, под овчије грло курјаци зарију зубе, притегну и удаве јаднице и тамо им испију крв. После оду. На месо се враћају тек трећу ноћ. Тада им је главна софра – рече нам деведесетогодишња старица, Јека Романдић, која је каже у свом дугом животу ретко кад видела оволики покољ стоке.

– Гледао сам чопор од петнаест вукова, па међу њима један скоро бео, најстарији, ваљда оседео, као харамбаша…За време рата и мени су за ноћ удавили 27 оваца, а Милошу Дивцу 17 коза. Од тада више ни ја не памтим оволики русвај и толико стрвина – додаде стари Радиша Романдић, који има преко 70 година.

– Вуци- зликовци, негде данас, на овој  врућини зевкају крај студеног  извора у хладовини густе шуме. Леже и пију воду. Крв иште воду!- процеди, као за себе, стари Велимир Дучић, који има 75 година.

– Већ  смо на дивљину помало заборавили. Али није она нас и нашу стоку. Вук у гори остаје вук, па кад је и један сам. А ми се и сувише ослобидили. А, богме, и ови пријепољски ловци, дријемају ли дријемају. Праве уранке и прже телеће шницле, играју се лова – говоре међу собом оштећени Дреновци.

– Оволико  зло, верујем, прави вучица  са вучадима – рече баба Јека.

Чобаница  Борка, Миланова ћерка, тужно облеће око тора. Погледа своје мртве овце које је до синоћ поименично прозивала на паши.Отрчи до рањене „бјелице“ и „гаре“ па се опет врати „умиреном“ стаду.

Планинцу  – сељаку- овце су сав живот.И  зато тешко подноси овакав доживљај.

– Не дај се Милане, храбре га комшије.

РАТНЕ ОДИСЕЈЕ СТОЧАРА СА ВРАЊАКА

Тешко бреме носио је од малих нову Милан  Романдић. Имао је 12 година када га је оног хладног, зимског јутра приштабска јединица послала да однесе неке ствари до куће где је била Љубичићева, Ужичка, омладинска чета. Италијански напад затекао га је на пртини. Окупатори су га ту и ухватили и одвели у Пријепоље. Успут су га толико тукли грудвама снега да се онесвестио. Кад се вратио из затвора кући све је било спаљено – и кућа и имовина. Није остао читав ни псећи синџир. Ускоро му на Косеници гине и старији брат – партизан Никодин, заједно са командантом Милешевског бараљона. А крајем рата, у борбама, у Дренови Немци су ранили Милана…

После рата лечене су многе ране, све је дизано из пепела и рушевина. И тај напор је трајао до сада кад се било стало на ноге. Миланови синови запослени су у Београду, подигнута је нова кућа. У њој светло, вода, савремени намештај…

– Јес да ме и вуци  опет ранише, али, може се  лепо живети – вели Милан.

– Биће оваца . Нек су чељад  здраво, узвраћају му комшије.

ЛОВАЧКО УДРУЖЕЊЕ НА ГОДИШЊЕМ ОДМОРУ

Дуги  летњи дан одмиче. Сунце хита врховима Дурмитора.Пред новом Романдића кућом сељаци пију кафу и ракију.

– Ех , где ли је јадна Руда – запита тек понеко.

– Зашто не изађе општинска комисија да процени штету –питају Дреновци.

– Ајде, људи, да закопамо браве. Нездраво је да на овакој врућини се држи у селу оволико лешева. Сутра ћемо и нос држати у шакама – каже стари Радиша Романдић.

Упрегоше  два расна, црна вола и на широка кола набацаше мртве овце. Уз стрмину Врањака зашкрипаше точкови претоварених кола.. Тона и по  носивости меса, тржишне вредности од око 2,5 милиона старих. Сахрањује се вишегодишњи сточарев труд.

Спустише  се низ цветне ливаде до једног бездана, под Црним Врхом. Побацаше лешеве у бездан, облика левка, опточеног каменом литицом. Све то полише бензином.Из рупчаге хукну  страхобни пламен. И обасја около, у летње  румено предвечерје, ливаде и пропланке. Негде уз Добре Стране чу се отегнуто блејање оваца. А тешки мирис изгореле вуне и папоњака разнесе се  омарима и стопи са мирисом покошених  планинских трава.

Поворка се у сутон врати Милановом  дому. Опет кафенисање и егленисање. Препричава се доживљај.

– Људи, таква је судбина сточара у планини, јави се гласније првоборац и делегат  Сретко Радаковић.Увек нека штета, вук или хајдук. Милан сад нема оно расно стадо, али смо сви ми данас у стању да  му одмах солидарно помогнемо. Прво, да учинимо нешто ми, па ће ваљда после и други. Ја му дајем једну овцу, нек је одмах ујутру прикључи преживелом овну.

– Нек се стадо одмах обнавља – рече баба Јека.

– И ја ти, Милане дајем једну овцу – јави се Дмитар Радаковић.

По једно  јагње поклонише му комшије: Реља Виторовић, Јован Романдић и Велимир  Дучић. Пар њих дадоше и новчане  прилоге. Неко рече:

– Да су се овде вечерас случајно затекли сви Дреновци (и они који живе у „белом свету“ Милану Романдићу би одмах заблејало ново стадо оваца, по броју исто или чак веће од оног које још догорева  на ватри доле у бездану, на Врањаку.

Та солидарност  гану Милана, и рече:

– Немојте људи то чинити, набавићу ја опет овце. Мало их и ви сами имате…

– Од троје јагњади, колико имам, једно ти дајем –  вели му на то Јован Романдић. Нек се зна да смо солидарни и ми овде у планини. Нек се тор подмлађује. И кад смо у тешком времену од туђина  горели и страдали, опстали смо, јер смо били сложни. Да није тако било семе би нам  се утрло. То се не сме заборавити.

Док бележимо последње редове ове ексклузивне  репортаже Петко Радаковић нам јавља да су следеће ноћи звери направиле нова  клања с оне стране Битовика, у општини Нова Варош. Рајку Љубојевићу из Челица  заклали су шест а Миљи Миросављевић из Бистрице  пет оваца. Тек да опомену да су ту, Буду Матовићу из Косатице удавили су две овце. Дакле, за свега три ноћи укупан крвави биланс – преко 40 закланих оваца.И рањенице Милана Романдића нису преживеле.

Крволоци  се још увек мотају, прежају и  круже око Дренове, родног места  председника Ловачког удружења пријепољске  општине. Као да знају да су и ловци  и председник на годишњем одмору.

У књизи  „Исповести уредника“, једној од бројних  које је објавио, Милорад Веруовић (1928-2004) је записао да му је најдража репортажа  коју је написао управо ова коју поново објављујемо после више од три деценије.

Милорад Веруовић је био директор и главни и одговорни уредник тада регионалног листа „Полимље“ од 1963 до 1978. године а затим је исте те послове обављао и у листу „Златарске новости“ из Нове Вароши. Писао је и за ужичке „Вести“, затим за „Учитељску искру“, „Задругу“, ревију „СЕло“, „Илустровану политику“…