Informativno Preduzece Polimlje Prijepolje

Kalendar

September 2010
M T W T F S S
« Aug   Jun »
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930  

POČELI SMO SA DVA DŽAKA CEMENTA!

Sakib Šehović, jedan iz ekipe odvažnih mladića koji su 1954. godine organizovali prvi Fiskulturni tromeč omladine Prijepolja, Priboja i Nove Varoš priča o pionirskom poduhvatu pre 56 godina i manifestaciji koja je, koju deceniju kasnije, postala najveća amaterska sportska priredba u ovom delu Evrope.

Zvanična kandidatura opštine Prijepolje za organizovanje jubilarnih pedesetih Medjuopšštinskih omladinskih sportskih igara 2013. godine biće na „proveri“ toko mseptembra kada bude održana posebna sednica Stalnog komiteta opština koje učestvuju na ovoj jedinstvenoj manifestgaciji. Prijepolje ima svoje argumente: Igre su ovde „izmišljene“, više puta se dokazalo kao izvanredan organizator i domaćin hiljadama sportista sa Tromedje, dalo je sportske veličine koje su pronosile slavu sporta sa ovih prostora na svim kontinentima sveta…

Dovoljno povoda za evociranje uspomena na juli i avgust 1954. godine, kada su osmišljavane, organizovane i održane prve Igre, istina tada Fiskulturni tromeč u čijoj su ideji prepoznate sve vrednosti kasnijih popularnih „Sandžačkih“. Sagovornik „Polimlja“ je primarijus doktor Sakib Šehović, jedan iz ekipe odvažnih mladića koju su organizovali Prve „Sandžačke“.

– Ja sam u to vreme predsednik Gradskog komiteta i sekretar Sreskog komiteta omladine. Te godine sam završavao veliku maturu. Dolaze studenti iz Beograda, sa njima održavamo sastanke i razgovaramo kako da popunimo prazninu u letnjim danima koji su pred nama. Glavna tema razgovora je ideja da se organizuje Fiskulturni tromeč omladine Sandžaka, odnosno Prijepolja, Priboja i Nove Varoši. Mi iz Komiteta omladine to oberučke prihvatimo i preuzimamo obaveze da kao glavni organizatori pripremimo niz programa, sportskih i kulturnih, kako bi ta manifestacija što bolje bila prihvaćena od gradjanstva.

Tromeč je organizovan na „mišiće“, odnosno bez ikakvih preduslova karakterističnih za ova vremena. Nije bilo ni para ni neke opštedruštvene spremnosti da se podrži „nešto što je ona Savova i Obradova mladež smislila“, kako se govorkalo u vrhovima vlasti. Ipak:

– Savo Kržavac i Obrad Cvijović su dogovorili termin, 7 i 8. avgust. Mi smo, praktično, počeli pripreme još 1. jula jer je bilo mnogo stvari koje su trebale da se rešavaju. Shvatite da ničeg tada nije bilo u gradu osim dobre volje i upornosti da se to organizuje. Improvizovali smo na svim mestima i na svim nivoima, ali samo zato što nije bilo objekata, sredstava a ni onoga što se danas zove infrastrukturom. No, imali smo veliku želju i upornost i te dve stvari su bile presudne. Nigde nije bilo para a, nismo imali ni neko razumevanje u takozvanim strukturama. Sve se svodilo na nekoliko ljudi kojima smo mogli, koristeći neke prednosti, prići i normalno razgovarati o svemu. Medju njima je bio Kadrija Kreštelica koji je bio direktor preduzeća „Rad“. Dao nam je dao dva džaka cementa. Bio je to relativno redak materijal i dva džaka su bila baš lep poklon i poslužili su nam u rešavanju nekoliko problema sa igralištem. Ta dva džaka cementa smo mnogo puta pominjali, kasnije, kao prvu donaciju Igrama, kaže doktor Sakib.

Trebalo je, osim objekata, nabaviti i rekvizite kao i stvoriti uslove za uobičajenu adminuistraciju. Htelo se da Tromeć bude sasvim regularno takmičenje, po važećim propozicijama sportskih asocijacija tadašnje države.

– Savo je otišao u Beograd i iz Atletskog saveza Srbije i sa Univerztiteta doneo neke štoperice, pribor za stoni tenis, zapisnike koji se prave na atletskim takmičenjima i još niz sitnica bez kojih nije ,moglo biti ozbiljne sportske priredbe. Mi smo ovde počeli da sredjujemo odbojakško igralište. Nalazilo se na onoj tamo strani Lima, gde je sada štamparija „Grafokarton“.

Došlo se i do toga kako obeležiti sportske junake Tromeča. Medalje su bile preskupe, pehari takodje. Bilo je to vreme kad je knjiga bila i redak i i lep poklon. Uostalom, Tromeč je pre svega bio namenjen studentskoj i srednjoškolskoj omladini.

– Da, mi u mejduvremenu počinjemo da pričamo i o nagradama za pobednike. Ponavljam, nemamo para, nema nikakvog budžeta za organizaciju Tromeča. Sve je prepušteno entuzijazmu i dobroj volji. Želeli smo da sve ipak liči na dobro organizovanu manifestaciju, iako se tada još ni ne pomišlja o tradiciji, o onome što će se roditi tek kada se Tromeč završi i kada, na krilima pohvala, političari počinju da blagonaklono gledaju prema svemu tome. U stvri, kad smo posle večere i igranke na Brijegu pratili naše prijatelje iz Priboja i Nove Varoši, kad smo došli u Vakuf kod spomenika gde su ih čekali kamioni sa ceradama kako bi ih odvezli u njihova mesta, pao je dogovor da se narednog leta nadjemo u Priboju. Eto, tu na prašnjavom trgu u Vakufu je, praktično, pala odluka da Tromeč preraste u Sandžačke igre. Ostalo se zna… Zakotrljalo se nešto što, eto, sa malim prekidom, traje gotovo šest decenija.

Ipak, uz pomoć „roditeljske slabosti“, poznastva i ličnih autoriteta, rešen je i problem nagrada.

– Juli je mesec, školska godina završena, a u opštini je postojao fond iz koga su nabavljane knjige za najbolje djake po školama. Mi smo videli u knjižari gomile knjiga namenjene školama u opštini Prijepolje i došli na ideju da se, kako bi se reklo, malo „ogrebemo“ i tako za Tromeč rešimo važno pitanje. Otišli smo kod moga oca, Ahma Šehovića, koji je tada bio predsednik opštine. Ja se najavio službeno, kao predsednik Gradskog komiteta omladine a sa mnom pošlo i nekoliko mojih drugova iz organizacije Tromeča. Kažemo mu što smo došli i on pozove Murata Čičića, tadašnjeg načelnika za prosvetu. Pita ga može li ovo da ide kako smo zamislili, da se preko računa namenjenog školama uzme nešto knjiga za nagrade na fiskulturnom tromeču. Murat pristade. Veli može za četiri hiljade dinara pa odaberite šta bude imalo u knjižari. On nam dadne neko ceduljče za knjižaru i mi, brže – bolje, dok je još obećanje taze, odemo u knjižaru na keju i kod jednog mladog čoveka, mislim da se prezivao Ninčić. Ja i Savo odaberemo jedno 20-30 knjiga. A kad smo ugledali jednu knjigu za koju je Savo bio posebno zainteresovan, on mi kaže da uzmemo i nju i da je odmah namenimo pobedniku na 1500 metara. Ja ću za nju da se borim, rekao mi je Savo. On je svojim prelepim rukopisom ispisao posvete i… šta mislite, koje pobedio na 1500 metara? Savo! Znao je šta je nagrada i posle nam je pričao da ga je to dodatno motivisalo da pobedi. A pobedio je uprkos velikom pehu koji je imao neposredno pred ulazak u cilj. Neko iz publike je, želeći da ga osveži jer je trka bila vrlo naporna, pljusnuo kantu vode po njemu. To ga je zanelo, umalo se nije onesvestio jer je voda bila hladna a on znojav i umoran. Ipak je nekako uspeo da prodje prvi kroz cilj, kaže Sakib Šehović.

Doktor Sakib je višegodišnji takmičar, član rukovodstva i radnih tela Igara.

– Ja sam na prvih pet Igara učestvovao kao takmičar, a u Prijepolju, na prvim i četvrtim i kao organizator. Posle sam otišao na specijalizaciju, ali sam kad bi god bila prilika, bio na Sandžačkim ili kao član rukovodstva ili organizacionog odbora ako su igre u Prijepolju, ili, makar, kao posmatrač.

Svim srcem podržavam kandidaturu Prijepolja za organizovanje jubilarnih pedesetih igara. No, imamo mi vrlo brzo i još jedan jubilej: 2014. godine će biti šest decenija od početka ove manifestacije. Treba se dobro preračunati, mada Prijepolje ima dosta objekata i veliki broj ljudi sa iskustvom u organizaciji Igara. Jedan od ova dva jubileja, pedesete Igre 2013. ili šest decenija MOSI 2014. godine ne bi smeo da prodje bez Prijepolja kao centra okupljanja. Kad bih se ja pitao oba jubileja bi bila u Prijepolju, ali o tome će odlučivati oni koji imaju mandat za takve odluke, kaže doktor Šehović.

MOSI I MEDIJI

Bez imalo preterivanja, list „Polimlje“ je jedini svedok pedesetogodišnje istorije MOSI, kaže doktor Šehović. O tromeču iy avgusta 1954. godine jedini trag je na stranicama lista „Polimlje“. Ostali mediji su bili apsolutno nezainteresovani za izveštavanje o Igrama sve do sredine sedamdesetih godina prošlog veka.

Mi smo čak išli u Beograd kod generalnog direktora Politike, Prijepoljca Danila Purića da protestvujemo što ta najuglednija novina ni slova ne donosi sa Igara. Ćutanje centralnih medija potrajalo je sve do perioda u kojima MOSI dobijaju medjurepublički karakter, ime „bratsvo jedinstvo“ i Orden predsednika Republike Josipa Broza Tita.

M. Mutabdzija