Informativno Preduzece Polimlje Prijepolje

Kalendar

August 2010
M T W T F S S
« Jul   Sep »
 1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031  

NESIMPATIČNA MORALNA CRTA SANDžAČKIH GRADOVA

Pre pola veka, u Rovinju, je umro Sreten Vukosavljević, jedna od najmarkantnijih ličnosti ovog kraja. Bio je učitelj, ratnik, ministar, profesor, poslanik, naučnik

Sreten Vukosavljević je rođen 6.marta 1881. godine. Osnovnu školu pohađao je u rodnom Prijepolju. Kao talentovan učenik, biva preporučen za dalje školovanje, te je završio pljevaljsku gimnaziju i Učiteljsku školu u Aleksincu. Za upravitelja osnovne škole u Prijepolju postavljen je 2.septembra 1905. godine. Učestvovao je u Balkanskom i Prvom svetskom ratu. Bio je sreski načelnik u Kavadaru, glavni poverenik agrarne reforme u Skoplju 1919. godine, narodni poslanik od 1920.do 1924. godine. Biće dva puta državni podsekretar. Sve te dužnosti obavljao je kao mlad čovek za tako važna mesta. A onda je neočekivano penzionisan sa samo 44 godine.

Kada se posle penzionisanja vratio u Prijepolje mnogi su mu predviđali sudbinu onih koji su isto tako poneseni idealima, posle uzaludnih napora, tonuli u prozaičnost palanačke svakodnevice. Ali Sreten Vukosavljević je bio dovoljno jak duhom i intelektom da tu sudbinu izbegne. Nije ga to sprečavalo da se bavi izuzetnim radom, pre svega naučnim ali i da otvori mnoga pitanja koja su bila nerešena u jednom siromašnom i zabitom kraju. Tako je postalo jasno da je i rano penzionisanje usledilo kao posledica njegovog neslaganja sa zvaničnim političkim krugovima.

Čim je počeo da izlazi “Sandžak”, prvi list na ovim prostorima, počeo je da piše, iznosi svoje stavove i zapažanja o negativnim pojavama u društvu. Pisaće on i u “Carigradskom glasniku”, “Vardaru”, “Cetinjskom vjesniku”, “Demokratiji”, “Politici”…Njegova razmišljanja o seoskim pitanjima postaće sinonim. To će ga promovisati u honorarnog predavača na Pravnom fakultetu u Beogradu, čime će biti visoko kvalifikovan i njegov naučni rad.

U “Sandžaku” 1932. godine on piše:”Zašto je od 9 ukinutih gimnazija u državi 4 iz Sandžaka? U Sandžaku ih je i inače malo, manje nego što treba, manje nego prosečno. Sandžak je manje nego ikoja pokrajina dao školovanih ljudi. Ovo je učinjeno samo zato što je Sandžak jedan kraj na koji niko ne obraća pažnju. Ne skreće pažnju države na se i zato je ostao uvek zapostavljen”. Na sreću, ovo pisanje je dalo rezultate. Rešenjem nadležnog ministarstva ponovo je otvorena niža gimnazija u Prijepolju te 1932. godine. Pišući u lokalnom listu bez zazora, postao je veoma popularan, a posebno njegove “ hićaje” koje su sabrane u knjižicu “Sandžačke hićaje”. Kroz te priče ismejavao je razne političke ujdurme i društvene pojave ali i jedan neobičan mentalitet koji je autor odlično poznavao. U podnaslovu knjižice stoji:”Proklet nek si ti nesrećni vilajetu u kome su paščad puštena, a kamenje vezano”.

U listovima “Sandžak”, “Raška” i “Novi Sandžak” koji su izlazili u Prijepolju i bili jedine novine u “vilajetu”, pisao je Sreten Vukosavljević 1932. godine i ovo:” Da bi bilo srazmere u broju građana i seljaka onoliko koliko je u susednom užičkom i nikšićkom kraju, trebalo bi da sandžački gradovi budu skoro za pola manji. Sva relativna prenaseljenost gradova, više nego šta drugo, čini da sandžački gradovi imaju jednu nesimpatičnu moralnu crtu. Oseća se da je malo polje za radne zamahe ljudima sposobnim… Zbog toga je velika oštrina i bezobzirnost u utakmici…Velika količina svake pakosti u privatnim odnosima i javnom životu. Više nego u drugim mestima, ovde se ne veruje nikome da neki javni posao radi sa dobrom voljom i dobrom namerom…”.

Sreten Vukosavljević je imao interesantan metod rada. Osim što je odlično poznavao život sela i to ne samo svog kraja, već je istraživao i sela u Srbiji i Hrvatskoj, on je svakog pazarnog dana odlazio u Gradsku čitaonicu gde je držao sastanke sa seljacima kako bi čuo o njihovim svakodnevnim zgodama i brigama, pružao je po neki savet, a dobijao je odgovore na sva pitanja koja su njega kao naučnika zanimala.

Kad je počeo Drugi svetski rat, Sreten Vukosavljević, već šezdesetogodišnjak, poražen zlom koje se širilo, opredelio se da pristupi borbi za oslobođenje i u redove partizana poveo je i sina, koji je ubrzo poginuo. Bio je 6.novembar 1943. godine kada je održana prva sednica inicijativnog odbora za izbor Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Sandžaka, a dve sedmice kasnije održana je osnivačka skupština Zemaljskog antifašističkog veća narodnog oslobođenja Sandžaka u Pljevljima i u prisustvu 252 delegata u izvršni odbor je izabran Sreten Vukosavljević koji će, kao predsednik, biti prisutan na drugom zasedanju AVNOJ-a.

Jula 1944. godine od strane predsednika Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, maršala Josipa Broza Tita, Sreten Vukosavljević je imenovan u Vladu Šubašića u Londonu, gde je bio ministar za ishranu i obnovu šuma i ruda.

Posle rata nastavlja se njegova neverovatna karijera. Bio je narodni poslanik, član Prezidujuma Savezne Narodne skupštine kao i Narodne skupštine Srbije. Bio je ministar za agrarnu reformu i kolonizaciju u Vladi Jugoslavije. Umro je 9.avgusta 1960. godine u Rovinju. Sahranjen je uz državne počasti u Beogradu, a venac je položio lično i Josip Broz Tito.

O delu Sretena Vukosavljevića, o njegovim “Pismima sa sela”, njegovim sociološkim radovima o selu, njegovom značaju za utemeljenje socilogije kao naučne discipline i sociologije sela kao njenog segmenta, govorili su i pisali istaknuti istoričari, sociolozi, etnolozi, lingvisti. Mnogo toga publikovano je i u okviru Naučnog simpozijuma “Seoski dani Sretena Vukosavljevića” koji se održava u Prijepolju.

Otvarajući 1973. godine prvi naučni skup posvećen delu Sretena Vukosavljevića, profesor doktor Miroslav Popović, prorektor Beogradskog univerziteta u to vreme, rekao je:”Imao sam veliko zadovoljstvo da pre rata budem student Sretena Vukosavljevića. Granice njegovog rada, obim toga rada, prelaze granice Jugoslavije. On je tvorac jedne škole”. A istaknuti profesor doktor Radomir Lukić je rekao:”S velikim delima je kao i sa velikim planinama. Što se više udaljavaju, to se jasnije vidi njihova veličina. S delom Sretena Vukosavljevića je isti slučaj. Nenadoknadiva je šteta što je veličanstveno glavno delo, posvećeno seoskom životu, zamišljeno u četiri velike knjige, ostalo nedovršeno. Ali i takav torzo je najsnažnije delo nacionalne etnosociologije i spada u red dela svetske vrednosti. On je verovatno poslednji veliki posmatrač sela”. Teoretičar Božo Milošević se intenzivno bavio delom Sretena Vukosavljevića. Neka njegova promišljanja su impresivna.

“U formiranju početne vizije sela, kao životno važnog problema u sociološkim proučavanjima Sretena Vukosavljevića, veliki uticaj ima njegovo primarno iskustvo zavičaja. U njegovim delima zavičaj se javlja kao prepoznatljiva pozadina iz koje izranja jedan po jedan problem sela i seljaka. Kakav je njegov odnos prema zavičaju? Možda je interesantno sagledati kako se uopšte intelektualci odnose prema zavičaju i šta pod tim pojmom podrazumevaju.

Jednu grupu intelektualaca čine oni koji se prema zavičaju odnose u smislu izreke:”Zavičaj mi je tamo gde mi je dobro”. Pod tim “dobro” oni najčešće podrazumevaju materijalnu udobnost i ličnu egzistenciju. Ova grupa intelektualaca nije u stanju da se distancira od svog, najčešće mukotrpnog, puta od detinjstva u zavičaju, do udobnog položaja u društvu. Zbog toga njih obuzima strah od sećanja na detinjstvo. Zato lako postaju plen vladajućih elita u čijem se okrilju jedino osećaju sigurno. Drugu grupu intelektualaca sačinjavaju oni koji su stekli onaj stepen samosvesti koji ih čini nezavisnim od vlastite zavičajne biografije. Oni smatraju da im je zavičaj tamo gde su postali svesni sebe. Za zavičaj oni nešto znače tek kada se afirmišu u tuđini. Oni često kažu da niko nije postao knez u svom selu i time izražavaju protest prema konzervativnom duhu i palanačkom načinu života i shvatanja intelektualaca u njemu. Treću grupu sačinjavaju intelektualci koji upornim i marljivim radom nastoje da objedine svoje stvaralačke sklonosti i društveno-kulturne potrebe zajednice u kojoj žive. Oni iz primarnog iskustva zavičaja traže izvor svoje stvaralačke snage i pobuda da se bave onim što ih ispunjava zadovoljstvom. Njihova nostalgična vezanost za zavičaj može se prepoznati u njihovom stvaralaštvu. Sreten Vukosavljević je najbliži trećoj grupi intelektualaca…”.

Indira Hadžagić