Informativno Preduzece Polimlje Prijepolje

Kalendar

August 2010
M T W T F S S
« Jul   Sep »
 1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031  

1990. године овај Пријепољац, данас успешан италијански привредник, је први пут ушао у фабрички круг фирме „Sigmar“а већ `94. године постаје њен генерални директор. „Замешао“ је формуле за пар лакова од којих је предузеће остварило добит од милијарду лира. Од тада Лојд Веснић не „сишлази“ са позиције генералног директора.Када дође међу своје, Лојд заказује породични ручак за «ужу» фамилију од шездесетак званица а за пријатеље приређује предивне вечере са мирисима италијанских специјалитета и зачина.Последњих година Пријепољци „расути“ по далеком сцету свој долазак „темпирају“ баш у време пријепољског лета, посебно манифестације „Лимски дарови“ када на једном месту могу да сретну многе драге људе. Изузетак није ни Лојд Веснић, наш суграђанин са италијанским држављанством и адресом. Памтим Лојда још из раног детињства као благог дечака продорних плавих очију који је лети пецао на Лиму, као и сви пријепољски клинци рођени шездесетих, а зими уживао у пријепољским „клизама“. Није био несташан нити је учествовао у чувеним вакуфским „халачинама“ раног воћа. Сећам се да је преко ноћи нестао и исто тако се, пре неколико година, баш на „Лимским даровима“, појавио са истим плавим очима и истим миром у погледу и понашању. Није се, каже, крио све ове године, просто је градио свој живот и следио пут који му је сасвим намерно трасирала мајка Арифа пре четрдесетак година.

Лојд Веснић је данас успешан италијански привредник који је својом способношћу и на здравим економским основама формирао властито предузеће „Iridia“, покренуо производњу и стекао углед пословног света Европе и Азије. Он је један од ретких привредника који је успео да своје производе пласира чак и на тржиште Кине, државе на чију робу се „примио“ цео свет. Реч је о производњи боја и лакова високог квалитета за дрво и метал, са више програма, антикорозивни, јахтинг…

Пријепоље, не крије, воли исто као некада, још више. Уз љубав за родбину и пријатеље паралелно иде и његова потреба да се Пријепољу наново враћа, да се ту одмара, опушта и „пуни батерије“. И не само он већ цела породица Веснић, супруга Лоредана, универзитетски професор и ћерке Далија, студент политичке економије и гимназијалка Лејла, које су већ одавно стасале да у очев родни град долазе и одлазе саме више пута у току године.

„Последњих дана сам, каже, доста радио, завршавао све обавезе да бих стигао у Пријепоље и на „Лимске дарове“.Има таквих дружења и у Италији али им недостаје наше срдачности, топлине и непосредности која се на западу негде изгубила, превише су инстант, некако синтетичке и намонтиране”, прича Лојд који је пре неколико година дошао на идеју да „Даровима “ донира први ватромет који је од тада постао саставни део манифестације.

Док пијуцкамо баш италијански капућино на тераси „Кућерка“, прича о породичној љубави и везама са родним градом.

„Одмарала ме и сама помисао да ћу овде провести неко време. Ту љубав нисам наметнуо ни ћеркама ни супрузи, али ме весели што је делимо и што се сви радујемо доласку. Оне су спознале тај убрзани темпо живота на западу који човеку не оставља много времена ни за себе ни за друге и саме осетиле и чари Пријепоља… Већ смо покренули и питање добијања двојног држављанства, па ћемо овде имати још један дом, открива Лојд.

НЕЋЕШ СИНЕ, БИТИ ЛИМАР

Када се као четрнаестогодишњи дечак сам упутио на школовање у Љубљану није ни сањао каквим путем ће га повести судбина нити у којој мери ће он сам бити ковач или боље рећи „хемичар“своје среће.

У породици Шерифа и Арифе Веснић са осморо чељади, заборавило се од посла и обавеза на Лојдов упис у средњу школу. Време се некако „извукло“ а сва места у гимназији била су попуњена. Могао се уписати једино у тадашњу Школи ученика у привреди резервисану ипак, за лошије ђаке.

„С обзиром да сам био солидан ученик, мајка ми је тада рекла : „Е сине, нећеш ми вала, бити лимар!“ пошто сам волео да боравим у радионици комшије Ила Кучевића, који ме пуштао да „мајсторишем“. Спаковала ме и испратила у далеку Љубљану где сам уписао средњу хемијску школу и где је своје школовање већ завршавао мој брат Туфик. Мајка је тако одредила мој животни пут којим ходам и данас. У Љубљани сам се одлично снашао, научио сам брзо словеначки језик, завршио прво средњу хемијску школу па затим хемијски факултет и радо се сећам тог времена школовања у старој Југославији, каже Лојд.

Тих година и Лојду се десило све оно што се углавном догађа свима у младости. Љубав, брак и дете на путу. Младом инжењеру хемије није се једино „десио“ посао па је чекајући своју прилику, како сам каже, „ишао у најам“.

„Радио сам прво као баштован док је супруга Лоредана завршавала студије чак на два факултета, на Филолошком и Економском. На крају се указала шанса у фирми „Sigmar“ која се бавила производњом лакова и боја. Ту сам се запослио као „спољни“ момак. Отац ме још у детињству научио да све што радим, радим најбоље на свету. Тако сам и односио према послу.У фирми су убрзо схватили да ме могу боље искористити у производњи, прича са осмехом Лојд.

Када се нашао на свом терену, терену хемије и формула, за Лојда више није било сметњи нити препрека за доказивањем.

„1990. године први пут сам ушао у фабрички круг „Sigmara“ а три године касније сам постао директор. Направио сам формуле за пар лакова који су се изврсно показали на тржишту тако да је предузеће остварило добит од милијарду лира. Већ `94. године постао сам генерални директор фирме, каже Лојд сећајући се тог периода.

Од тада до данас Лојд није „сишао“ са позиције генералног директора. Напредовао је прихватајући боље плаћене пословне понуде у другим фирмама док је у њему сазревала идеја да своје способности окрене у правцу личног бизниса.

„Боримо се квалитетом и радом, то је у сваком смислу „игра без граница“. Тржиште је неумољиво, стално тражи да се доказујеш, унапређујеш производњу и имаш спреман „одговор“ за сваки потез конкуренције. Такав је капитализам…

«ДАМИНИ ПОЉУПЦИ“ ЗА ПРИЈАТЕЉЕ

Задњих година, када дође међу своје, Лојд има обичај да закаже породични ручак за «ужу» фамилију од шездесетак коленовића, Веснића, Садиковића, Мекића…

„Волим да окупим сву робину на једном месту и тог се дана више исмејем него за целу годину у Италији. Они су срдачни, духовити и носе у себи природну веселост која опчињава. Чујем шта има ново у фамилији и уживам што смо заједно. Пријепоље живи једним посебним ритмом, успореним, ведрим и неусиљеним а тога је данас тако мало. Можда баш због тога сви Пријепољци па и ја осећају носталгију када се одвоје од родног града“.

Али сусрет са фамилијом није једини Лојдов ритуал у Пријепољу. За привилегован круг својих пријатеља прави предивне вечере са италијанским деликатесима, неизбежним маслинама, сиревима, зачинима, и сортним винима и колачима од бадемовог брашна, популарним „baccio di donna“ даминим пољупцима…којима пуни гепек своје «Lanccie» кад полази у Пријепоље. Тада сам опаше кецељу и уз помоћ супруге Лоредане кува, сецка, сервира… обавезно у природи, уз гитару и шум таласа Милешевке.

„Ма каква мука. У томе уживам. И мени и Лоредани је посебно задовољство да бирамо чиме ћемо почастити наше пријатеље. Тражимо оно чега нема у Пријепољу. Бирамо различите врсте егзотичног поврћа, вина или рецимо соли па онда се одлучимо баш за специјалну со са Хималаја. Гурмани су то, каже кроз осмех, па баш волимо да их изненадимо и бирамо за њих, шалимо се и смејемо пријепољским анегдотама и хајгарама.

Долазимо и до теме Лојдовог за ове крајеве, сасвим необичног имена које звучи некако енглеско – амерички, такорећи из више класе. Препричава се анегдота да је једном на граници контрола погледала Лојдову документацију и речима «Грација сињоре» пожелеле Лојду сретан пут док је његовог брата Туфика, који је био у следећем возилу замолила да се паркира са стране. Кренула је процедура…

«Ех, име…смеје се.Мој отац је изгледа био визионар када ми је дао име Лојд. Истина је да сам захваљујући томе више пута избегао бројне непотребне провере».

Са својих 50 и неколико година Лојд себе успешним и срећним човеком.

«У суштини нисам се много променио. Мој највећи успех је што сам остао нормалан. Задовољан сам јер уживам у малим стварима и што волим да поделим и срећу и тугу са блиским људима.И што су око мене такви људи. Васпитан сам да поштујем честитост, доброту, скромност и то се није променило. Трудим се да и сам будем такав и да у том духу васпитавам своју децу. Никад нисам постављао себи нереалне циљеве нити сам живео таквим животом».

Са стране изгледа да је Лојд, уз остале, пронашао и формулу за једну посебну животну боју отпорну на време, отуђеност, даљину, и ритам ужурбаног запада а срећа ваљда сама долази кад се живот додатно «лакира» емоцијом.

М.Цмиљановић