Informativno Preduzece Polimlje Prijepolje

Kalendar

July 2010
M T W T F S S
« Jun   Aug »
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031  

STRAŠNI ZJAP

Na vest da je u sred autobusa gradskog prevoza u Beogradu pretučen metalnom šipkom novinar Teofil Pančić, a putnici se razbežali

Teofila Pančića znaju oni koji čitaju. I to čitaju dosta. I čitaju Novine. I slušaju Radio. Teofil Pančić je nezgodan svedok vremena. Nepotkupljiv. Dosledan. Bez dileme koje su vrednosti koje čoveka odvajaju od ološa. Pitao se u nekoj od brojnih kolumni:”Kako se zove ono u čemu živimo, ovo iz čijeg mraka malo-malo pa fijukne kamenčina. Tiha noćna intifada? Puzajući rikverc u kameno doba”? Siguran je sasvim da je još “jedina preostala privilegija slobodnog čoveka da bira društvo”. Zato će napisati i “Urbane Bušmane”, “Karma koma”, “Pepeo bez bašte”. I “kamen traži prozor”. Zašto su ga dve maskirane spodobe napale s leđa u autobusu, pretukle metalnim šipkama, dok su putnici, prestravljeni, pobegli, ostavivši čoveka u nesvesti, bez da se neko setio da pozove i hitnu pomoć?

Možda zato što je napisao i ovo:

MILORAD PROTIV MANGUPA
“… Živ si dok imaš šta da čuvaš, koga i šta da voliš i čemu da se nadaš: bez toga si Ništa, ljuštura bez sadržaja koja aveta svetom tupo čekajući da padne u grob. Milorad M. iz Čonoplje živ je čovek, življi od mnogih koje znam, iako je “racionalno” gledano, ono što on voli i čuva tek jedna himera,a njegova nada ništa doli iluzija.

Milorad je, pišu novine, radio u Fabrici, koja je kadgod hlebom hranila celo selo. Posle je tehnologija Farbare počela da zastareva, a potom su stigli i ratovi, raspad svega, od zemlje i tržišta pa do ljudskosti i vrednosti, beda, sankcije, izolacija… Nakon duge agonije Farbara je potkraj devedesetih zamandaljena, reklo bi se zauvek, pregažena zbunjujućim čudima Novog Doba, nikome potrebna osim onih koji su živeli od nje. A i oni su čak s vremenom shvatili da od nje nema više ništa i okrenuli se na neku drugu stranu, prepustili se Snalaženju, toj univerzalnoj sportskoj disciplini srpske tranzicije.

Gledam fotografiju:portirnica od crvene cigle, domaćinski navučene zavese, dobrano zarđala ograda deli Farbaru od spoljnog sveta; u pozadini se nazire deo fabričkog kruga, jedna manja i jedna veća zgrada, te neizbežni dimnjak, taj čadjavi i dragi simbol industrijske ere, one iz koje je ova zemlja neopozivo ispala, ali ne stupivši u postindustrijsku, nego survavši se u nešto čemu i nema pravog imena, ali lepo osećaš, vidiš i znaš da je to nešto pusto i jalovo, hladno i prazno.

U toj panonskoj pustinji, u tom bezljudnom predelu napuštene fabrike ostaje i opstaje još samo Milorad M, čuvajući fabriku za svoj račun i po sopstvenom ovlašćenju jer “neće dozvoliti da mangupi sve to tek tako razvuku”.

Milorad već sedam godina nije primio nikakvu platu:”nema od koga”. A ispada valjda da nema ni zašta, pošto niko Milorada ionako ne tera da čuva Farbaru od svake pošasti. Umesto da, recimo, prodaje švercovane gaće na pijaci, kao sav normalan svet.

Da li je Milorad lud? Znam da neki već sigurno vrte kažiprstom oko slepočnice, ali slaba vajda: da je lud, valjda bi ga već odveli u Apatin. I to ne baš u pivaru. Očajan – to već da; izgubljen – možda, vrlo verovatno, ali ni u tome nije usamljen, pre će biti da to samo krije lošije od nas ostalih, koji tobože nismo izgubljeni, mada naši sve smežuraniji životići govore drugačije. Pa, ipak, sve dok je u svojoj vernosti koja slama srce jedan i jedinstven, Milorad je jedan od malobrojnih Junaka Našeg Doba, njegovo je držanje gospodski romantično bar koliko je sve drugo u vezi s tim nepodnošljivo tužno.

Nije, otuda, nevolja u Miloradu iz Čonoplje, belaj je u tome što ti se svakog dana iznova učini da se cela ova zemlja ponaša kao Milorad: čuva nešto čega zapravo odavno nema, odbijajući da prizna sebi samoj da od toga nije ostalo ništa doli prazne priče, koju raznosi košava kao što raznosi jučerašnje novine sa njihovim jučerašnjim istinama, koje već danas nisu ništa drugo nego laži, one u koje smo se zavukli kao – rekla bi Doris Lesing – u tamnice u kojima smo izabrali da živimo. Ukoliko je to još uvek život i ako smo mi još mi…”.

…Ili zato što je napisao ovo:

VRLINA PRIDRŽAVANJA

“…Vremenska nepogoda s kojom ovde imamo posla, ta kombinacija vihora i poledice, uljudno se zove “tranzicija”.

Kako se onda izbaviti od ovog nevremena, u koje je većina ionako uklizala već posve gologuza? Kako se dokopati suvog i toplog mesta? Oni koji traće svoje adute u talentu i pameti ili su naivni, ili već uveliko pakuju kofere. Nisu te vrednosti ovde više na ceni, osim ako se ne radi o veštinama koje se danas skupno nazivaju “kontroverznim”,a nekada su, da prostitet, imale mnogo prostije ime.

Danas je paradigma uspeha – upornost. Ne neka plemenita posvećenost, nego baš ona puka, banalna, magareća izdržljivost i rešenost, ona iza koje ne stoji ni znanje, ni neka odredjena veština, ni bilo koji drugi individualni kvalitet, neki kojim bi se Pojedinac ili Pojedinka mogli preporučiti ostatku sveta, obznaniti svoju individualnost. Lanjski su to snegovi, “tranzicija” ti govori da nije ništa strašno to što si Niko i Ništa: i ti možeš ostvariti svoj san, on ti je dostupan i legitimno ti pripada. Sve što je potrebno je da si voljan da učiniš svaku besmislenu i nedostojnu stvar koja Bogovima Tranzicije padne na pamet i da to činiš bez blama jer si biće bez kriterijuma, osim onog jednog oličenog u Cilju…”.

…A možda su, ipak, Teofila Pančića, novinara, pretukli zato što je napisao ovo:
S T A R A M A Š I N A

“… Buka i bes, parole i prostakluk, okeansko neznanje i kosmičko glupilo prirodni su sastojci i saveznici Toga Nečega što je izgamizalo, pa nikako da se povuče, a što bi svoj, možda i konačni, groteskni ali ne nužno i bezopasni oblik moglo dobiti u vidu nepismenih (pri)gradskih zamlata i bilmeza.

Ljudi sa Ove i ljudi sa One strane ograde “dva su sveta različita”(T. Zdravković) i to ne da nije loše, nego je jedan od preduslova civilizovanog opstanka: tamo gde se divljaštvu ne izlazi na crtu, ali i tamo gde izmedju ljudskosti i divljaštva nije moguće povući debelu crtu koja se ne sme prelaziti, osim u jednom pravcu, tamo ničega osim slobodno razgoropađenog divljaštva neće ni biti.

Zato ljudi s jedne i ljudi s druge strane ne mogu biti “isti”, ma koliko se u tom smeru trudili oni koji poslovično nikad nisu ni sa jedne ni sa druge strane, osim one gde je njihova mlitava malogradjanska pamet i njihov mali(ili veliki) ćar…”.

…Ali Teofil Pančić napisao je i ovo:

MISIJA ŠLJAMA

“…Nije sve što je skandalozno ujedno i nelogično. Ne ovde, ne sada, ne u ovako svakovrsnom kulturom nasilja zatrovanom okruženju.

Dumam danas o tim stvarima ovih dana uzdišući za vremenima kad je ološ bio samo ološ kada u tome da se, naime, bude ološ, nije bilo ničeg uzvišenog, romantičnog i misionarskog.

Zato nije i nikada nije bio problem u društvenom talogu kao takvom jer se on da podneti dok se drži svojeg sveta, svojeg žanra, takoreći. Prava zla vremena hrupila su u naše živote onda kada su vlastohlepljem zaslepljeni gospodari društva bezvrednom uličnom šljamu ciljano pružili iluziju velevažnosti, odabranosti, elitnog čuvarstva na braniku Otadžbine, Nacije, Vere ili nekog sličnog totema i tako ga regrutovali da mu bude pretorijanska garda u ovom ili onom obliku.

A šta biva kad Niko i Ništa preko noći nabubri do monumentalnih dimenzija, kad transcendira svoju ništavnost i zameni je za ispunjavajuće Osećanje Misije? I kako to da neki beslovesni socijalni degenerik odjednom utripuje da je od neke više sile pozvan deliti lekcije, pa onda pretiti i na kraju i činiti nasilje nad beskrajno, nemerljivo boljima, vrednijima, čestitijima od sebe. ..”.

…A Teofil Pančić imao je i ovakav pristup:

TVRDOKORNI PRISTUP

“…Ima jedan soj ljudi kojeg se osobito valja čuvati:kad misle ozbiljno, smešni su, kada se šale, strašni su. U sada, već davna doba Mračnog Jednoumlja uglavnom su ćutali, pognutih glava, poslušni svakom Izmu i svakom Vodji, ponosni na ko zna gde usput pokupljenu mudrost da pokornu glavu sablja ne seče; a takvima kao oni ionako se stalno neki fijukavi handžar nad temenom prividja, mada su redom odveć beznačajni da bi ih išta ikada pojurilo. No, otkad se razvitlala ova demokratija, od koje su oni skontali i usvojili samo to da svaki Niko sad može i sme Sve i Svašta, izmileli su ispod ko-zna-čega hrpimice, ne možeš ih ni prebrojati, a i čemu? Egzemplari su ionako tek klovnovska konfekcija.

Reci mi šta te zasmejava i reći ću ti ko si – eto to je sve!Momci, oni čiji je duh i kada je ozbiljan i kada se tobož zevzeči, potekao pravo sa zidova staničnih toaleta i iz tih psihodeličnih isparenja; potekao da, ama se tamo ne želi vratiti. NAPREDOVALAO TO U ŽIVOTU, da te bog sačuva, zidovi mu više ne trebaju…”.

…Pisao i govorio Teofil Pančić. Kad je sve ovo umeo da nazove pravim imenom, umeo je,verujem, da stane i iza misli Meše Selimovića:”Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živeti”?!

Indira Hadžagić