Informativno Preduzece Polimlje Prijepolje

Kalendar

July 2010
M T W T F S S
« Jun   Aug »
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031  

ИЗВОЛ’ ТЕ У КОНАЧИШТЕ

После тридесет година Пријепоље је остало без хотела који је имао високу категорију. Уместо хотела имамо – коначиште. Да ли је то изгубљено још једно обележје урбане средине. Или је то (само) још један пут ка “отимању” својине једној средини зарад (не) успеле приватизације у циљу транзиције којој нико не види крај

“Нови угоститељски објекат на обали Лима”. Наслов је из јула 1979. године. Истим насловом могло би се дочарати и оно што се дешава сада и овде, доле, крај Тавника, на обали Лима. Но, вратимо се у време које је запамћено као једно од најурбанијих у овом граду…

…“Ново репрезентативно здање пријепољског угоститељства, вешто архитектонски уобличено и укомпоновано у амбијент између Лима и главних саобраћајница. Хотел је грађен 4 године и сада је спреман да прими госте жељне жубора Лима и лепог амбијента. То је реализација пројекта архитекте Милоша Бојовића, Пријепољца који живи у Београду, а радове је изводило ГП “Рад”. Коштало је то радну организацију “Инекс Милешева” око 50 милиона динара и за колектив чији је годишњи приход око 30 милиона то је свакако велика инвестиција али се зна да без пословног ризика нема ни пословног успеха.

Хотел “Милешева” је сврстан у високу Б категорију. Располаже са простором од око 4000 квадратних метара, док терасе, које су посебно обележје хотела, захватају површину од 1200 квадрата. Хотел има 104 лежаја распоређена у двокреветним собама. Ово је и први хотел у општини који има и четири апартмана. Гостима ће стајати на располагању и снек бар, кафана, ресторан и салон.. Мозаик у кафани урадио је Танасије Рузмарин, академски сликар из Крагујевца, а зидове краси 7 изванредних таписерија академске сликарке из Београда Весне Милуновић. До овог хотела у Пријепољу је било свега 90 лежаја у угоститељским објектима”…

…И тако, 11. августа 1979. године, непосредно после отварања Дома револуције у директном преносу државне телевизије, свечано је отворен и репрезентативни хотел крај магистралног пута који је водио на море. Био је ту и републички политички естаблишмент. Шта је речено на отварању:

-Отварање новог, савременог, репрезентативног хотела који носи назив древне Милешеве, значи и прекретницу у развоју угоститељско-туристичке привреде, смелији корак у будућност која отвара широке перспективе за потпуније исказивање у овој деликатној области привређивања…У част отварања новог, репрезентативног хотела високе категорије, емисија Радио Београда “Туристичко коло” снимљена је баш у том амбијенту, а певали су Драган Антић, Бисера Велетанлић, Уснија Рецепова, Мирко Рондовић, ансамбл “Наракорд”…

Идеју да овај хотел буде део једног спортско-рекреативног амбијента са великим амбицијама да то буде репрезент целог краја, потврђује и изградња новог Градског стадиона и базена…

Пријепољци никада нису били одушевљени изабраном локацијом. Чинило им се да све што није између Вакуфа и Шарампова нема значаја за град и не може се назвати – градским. Чаршијски јордамлук. И око назива хотела било је доста полемика, чак и у новинама. Неки су предлагали да се зове “Хан” али су појединци “осули” тешке речи на рачун “хановања” јер им је то “мирисало” на заосталост. Тако је назив “отет” хотелу у Вакуфу који је преко ноћи преименован у “Парк”, а велики хотел, доле у Пољу, крај пута, добио је назив “Милешева”.

И тако, неколико наредних година, град се заиста преселио преко Лима, где никада није био. Наиме, хотелска музика постала је саставни део забава и њен квалитет био је једно време у складу са категоријом хотела. Били су то и запослени у њему. У хотелу су почеле да се дочекују нове године, да се обележавају бројни празници ондашње земље. Стали су ту и матинеи, модне ревије, презентације привреде, избори за најлепше девојке. Неколико лета централно место у граду била је тераса Хотела “Милешева”. Како се само плесало, на подијуму, док је пиркао ветрић са топола крај Лима, а бројни, који нису нашли место за столовима, седели су на огради хотела. Град беше одушевљен свиме што град чини градом. Базен крај хотела био је годинама хит. Ту је одржано и првенство града у пливању, ту су бележена и “тајна” ноћна купања…

…Хотел је симбол града. Бројни градови, вековима, препознају се, између осталог, и по својим хотелима. Неки су градски споменици. Треба ли споменути чудесни “Риц” који је део приче о Паризу…Не, поређење није неумесно.

Пријепоље је имало својевремено бројне ханове који су указивали да је његово место на караванским путевима веома битно, да путници имају разлога да стану, да се одморе, да поседе, да донесу ново у касабу и однесу у свет причу о обичајима и људима те касабе. Кад је између два рата саграђен Хотел “Југославија”, Пријепоље је имало разлога да се пореди и са већим варошима у ондашњој земљи. После рата Хотел “Полимље” је био најлепши хотел у целом Санџаку. Кад је направљен Хотел “Парк” стигао је и реномирани кухар Лазар Марић, који је кухао и за Тита. Тако је цео град, лети, био на тераси тог хотела.

Тако је било. Године које нису појели “скакавци” већ смо то били ми, године које су стале у последњу деценију 20.века, Пријепољу су, осим страхова, исељавања људи, донеле сиромаштво и губитак идентитета. Сваког, па и оног урбаног. Репрезентативни градски хотел био је више година и дом за избеглице. Већина друштвених забава је заборављена. Замениле су је приватне прославе, сведене углавном на свадбе и испраћаје потомака у војску. Хотел “Милешева” постао је део “плена” за приватизацију која до сада није успела, као што бројне приватизације у овој сиромашној општини током протеклих година нису успеле, односно довеле су до грубог отимања друштвене имовине, страшног пропадања и руинирања свих привредних али и осталих објеката, a посао је изгубило неколико хиљада радника, уз најчешће увредљиве надокнаде у оквиру понижавајућих и скандалозних “социјалних програма” где су године стажа и рада “процењиване” на неколико десетина евра. До сада нико ништа није учинио да се све то заустави, да се пониште неразумне приватизације, да се спречи да појединци дођу до атрактивних локација за мале паре и до зграда које су грађене парама свих грађана који су се тада звали и “радни људи”.

Приватизација Хотела “Милешева” није успела. Препуштање репрезентативног објекта за један град “зубалу” времена и неодговорности оних који би требало да су најодговорнији за све што је не садашњост већ пре свега будућност једне средине, довело је до губљења категорије. У времену када се на сваком кораку граде приватни мотели, хотели, преноћишта, хостели, етно- куће, а све у склопу државног пројекта да ће нас туризам перспективно учинити просперитетним, Пријепоље уместо хотела високе Б категорије добија – коначиште. Баш тако стоји на улазу у хотел. Скинута је одредница – хотел. И то кад се “обалавише” бројни угледници, разбуцани од бусања у туристичку нам потенцију. То је велики пораз за све што је град и за све што стаје под појам “урбано”, а то је пре свега брига и одговорност за уређену средину у којој живе људи који се брину, старају и унапређују организовано место свога живљења.

И тако град је остао без категорије, нерангиран, мимо свих узуса. Зар ће заиста елитне елите политичке, културне и туристичке провинијенције ове општине тек тако бројне донаторе и инвеститоре које очекује, а о културним и туристичким посетитељима да не говоримо, заиста угошћавати у – коначишту?!

Пријепоље је свакако заслужило више од коначишта, свратишта и свратикура. Или све треба посматрати овако: све што се ради и гради, свако достигнуће и свако вредновање, укус и стил јесу увек по мери одговорних тога града у времену и простору и по мери његових житеља. То се зове “траг”.

Већ одавно трагови воде далеко од менталитета”хотела”.

Индира Хаџагић