Informativno Preduzece Polimlje Prijepolje

Kalendar

May 2010
M T W T F S S
« Apr   Jun »
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31  

ГЛЕ, ФАРМА!

Вероватно не постоји  нико ко није прочитао “1984.”, Орвелово дело које неки називају сликом будућности коју одавно живимо. Роман је, наиме, написан 1945.године. А како је живети алегорију коју представља друго његово ремек-дело под називом “Животињска фарма”?
Енглески писац  Џорџ Орвел рођен је 1903. године у  индијској држави Бенгал. Школовао се у престижном Итону, а после  завршеног школовања на енглеском  краљевском колеџу, вратио се у Индију да би радио у империјалној полицији, али  упознавши  њене сурове методе, огорчен, напушта службу, а пошто се то тада сматрало непримереним гестом, његова каријера била је заувек завршена, а тиме и амбиције о било каквом напредовању. Да је то тако, потврдиће цео његов живот, јер ће годинама живети више него тешко, радећи чак и као лучки радник у Бурми. По природи бунтовник, са истанчаним осећајем за правду, он ће  природно стати на страну шпанских бораца, незадовољан ставом своје земље, односно Енглеске према фашизму. То ће га определити да добар део живота проведе у Паризу, пишући есеје против тоталитаризма и надирућег фашизма. Ретко је који писац тако доследно, искрено и оштроумно говорио о свакодневним дилемама интелектуалаца свога времена као што је то чинио Орвел, па се његово дело сматра својеврсним дневником. Он је улазио у све врсте полемика, фанатично тежећи индивидуалном  поштењу. Једноставно он сам био је такав.

Још једна карактеристика рада Џорџа Орвела  је да је читавог  живота и са “леве” и са “десне “ стране био нападан, да је све своје полемике водио сам, не везујући се ни за једну групацију, а камоли партију. Његова визија демократског социјализма никако се није могла уклопити у опште одушевљење Стаљином код западних интелектуалаца леве оријентацаије, па су га сматрали анархистичким индивидуалцем који није схватао потребу беспрекорне послушности ради остваривања тобоже “виших циљева”. Зато ће Орвел написати:”Грех готово свих левичара тридесетих година је у томе што су желели да буду антифашисти, а да при томе не буду против сваког тоталитаризма”. Нико га није волео. Обелоданио  све страхоте колонијализма, а тиме је дирнуо у саму срж  империјалистичке политике Енглеске. Написаће:”Национализам је глад за влашћу ублажена самозаваравањем. Сваки националиста способан је починити најсрамније свињарије, а при том мислећи  да служи нечему већем од себе, непоколебљиво уверен да је у праву”.

Добри познаваоци Орвеловог дела кажу да, за разлику  од многих, он није написао ни редак  који није могао потписати мирне  савести. Определивши се за доследност, одрекао се много чега што годи таштини. Истину је говорио исувише гласно исувише јасно да би му се лако опростило у свету, како је говорио – цепидлака и играча голфа. Упркос изузетном образовању и енглеском васпитању, његов стил се одликовао и  реченицама попут:”Нараштај недотупавних обесио нам се о врат попут огрлице нанизане лешевима”. У свету у коме се прагматизам цени више од идеала, Орвел својим поштењем  делује анахроно.

Док је свет још  грцао под налетом рата, он 1944. године пише ремек-дело “Животињска фарма”. То је алегоријска сатира на рачун људског рода и тешко је наћи  такво дело уопште у књижевности.  Годину дана касније пише своје најпознатије дело “1984”. Била је 1945. година и сви су били у еуфорији победе над фашизмом, а Орвел пише дело у коме се издваја као борац  против сваке врсте тоталитаризмна, сматрајући да је сасвим свеједно  који има предзнак.  И заиста, његово дело, које је личило на предсказање, одживели су  многи у тоталитарним системима 20.века.

Џорџ Орвел  је мрзео власт, није веровао у  морал људи  који се боре за моћ  по сваку цену. Није видео могућност  да се било шта промени док се поступа  без етичких норми  и без личног морала.

Осамдесетих година његова “1984”, писана четрдесетак година раније, читана је као пророчко штиво, као “водич” кроз тоталитарне системе. Да ли је живот у таквим системима могућ?Јесте. Макар се живело по навици која прераста у инстинкт. Постоје три пароле које звуче тако “познато”: Рат је мир! Слобода је ропство! Незнање је моћ! Цела “орвеловска” држава стала је у четири – министарства! Министарство истине које контролише информације, забаву, просвету и културу. Министарство мира које се бави режирањем ратова. Министарство љубави које одржава јавни поредак. Министарство обиља које  “измишља” привреду. Пишући тајно дневник, за шта је предвиђена смртна казна, главни лик сматра да то чини за будућност, али се и пита како се може саобраћати  са будућношћу?( Будућност ће или личити на садашњост и у том случају нико неће ни марити за то што пише или ће се разликовати од ње и тада би његова мука остала несхваћена). Тренутни непријатељ увек представља апсолутно зло. Партија гурне руке у прошлост и прогласи да се тај и тај догађај никада није ни десио. Тако лаж коју сви прихватају прелази у историју и постаје истина.  Девиза гласи:”Ко контролише прошлост-контролише будућност. Ко контролише садашњост-контролише прошлост. Како је све то могуће?!

Знати и не знати, бити свестан потпуне истинитости  изговарајући пажљиво контролисане лажи, имати истовремено два мишљења која се међусобно искључују, служити се логиком против логике, веровати да је демократија немогућа али да је Партија чувар демократије, заборављати све што треба заборавити, а онда то поново вратити у памћење у потребном тренутку, а потом опет заборавити. Није пожељно имати чврсте политичке погледе. Тражи се примитивни патриотизам.То је врхунска финеса: свесно се довести у стање несвесности. Читав низ специјализованих у одељењима Партије ствара контролисану књижевност, музику, драме и све врсте забаве. Ту се производе  булеварски часописи  који се баве искључиво спортом, злочинима и астрологијом, а статистички подаци лију са”телеекрана” и у поређењу са прошлим годинама  спочитавају колико има више хране, одеће, кућа, намештаја.Свега има више. Осим што не говоре колико има више болести, злочина и лудила.

“Животињска фарма”,пак, већ се остварује и буквално:милиони  доконих гледалаца преко “телеекрана” прате суноврат свеког достојанства, свесно стропоштавање дигнитета  јавних личности, губљење људског лика, лишавање било које моралне дилеме и све зарад пара и “рефлектора”.  Није ли то само алегорија онога што се дешава тим истим гледаоцима у друштву који су као грађани омогућили отуђивање центара моћи, из којих се управља животима тих истих грађана, лако  претворених у “пасивне” гледаоце. Тиме су политичким и партијским апаратчицима без скрупула предали готово сва грађанска права али и одговорности, да би удобно, са свога кауча, са олакшањем гледали “како то изгледа тамо на фарми”, одбијајући да се суоче са истином да се “исмејани смеје истим смехом којим се њему смеју”. Орвел је животињама дао све људске особине.  Само свиње и пси владају, коњи су најоданији због чињенице да су спремни да раде до изнемоглости како би реализовали свињске идеје чиме и најсвињскије подвале добијају легитимитет. Принципи анамализма сталним понављањем од стране кокошки и оваца постају једино прихватљиви и разумљиви.  Закључке увек предлажу свиње, а остали животиње лако науче да само гласају. Тиме све бахатије свиње, пуне себе, “утрипују” да су способне да буду и мислиоци и залуд се (до скора) најпаметнији и најпризнатији питају како то да су дошла времена да се међу њима, истим тим животињама на фарми, више нико не усуђује да каже своје мишљење, јер свуда крстаре дивљи пси спремни да одмах све пријаве свињама?! Но, то је само због тога да би касније било боље, а да је већ боље него пре, показује већи број говора, поворки, манифестацаија, песама. Чинило се и да фарма постаје све богатија, мада се то није могло рећи и за животиње, јер се увећавао број свиња и паса који добро живе. И све тако док свиње не почеше да ходају само на задње ноге ,како би што више сличиле људима, против којих су се побунили. Те тако, заврши Орвел свој бриљантни роман:

“Гласови су бесно викали и сви су били сити. Сада је било јасно шта се променило у изгледу свиња. Поглед животиња које су стајале напољу клизио је од свиње до човека, од човека до свиње и поново од свиње до човека. Али већ је било немогуће препознати ко је свиња, а ко човек”.

Индира Хаџагић