Informativno Preduzece Polimlje Prijepolje

Kalendar

April 2010
M T W T F S S
« Mar   May »
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930  

POZORIŠTE KAO ISPOVEST I TRAJNA OPSESIJA

„Ima u toj ljubavi, toj opčinjenosti scenom svega po malo. Ima nečega i egzibicionističkog u želji za aplauzima, za potvrđivanjem i kreativnim dokazivanjem, ne samo kod mene već kod svih glumaca, kaže ovaj večiti amater.
Kada  je sa nepunih dvanaest godina, u podrumu stare kuće prvi put stao na „scenu“ praveći sa drugarima iz komšiluka priredbe za roditelje, Meša Šendelj – Žak je znao da ne želi trećerazredni život.Nikada nije sebe video u ulozi čoveka koji će živeti po provincijskom klišeu i robovati partijarhalnim normama samo zato što tako treba i zato što to rade svi. A da se bavi samo onim što želi i što ga privlači imao je uvek nesebičnu podršku majke koja ni sama nije bila rob života po šablonu i koja ga je bodrila da zbaci okove svakodnevice, izađe iz klišea i iskaže sve što nosi u sebi.
Bio je među prvima u tadašnjoj Jugoslaviji  koji je osnovao Klub ljubitelja tada popularne pevačice Tereze Kesovije „Tereza“ preko kog se i upoznao a zatim i sprijateljio sa šansonjerkom i pevačicom zabavne muzike. Kao sećanje na te dane ostao je debeo album fotografija i tekstova koji prati sve njene uspehe i nastupe od muzičkih festivala do pariske „Olimpije“.
A onda je Prijepolje dobilo Dom kulture i amaterski pozorišni ansambl.Kao da je to bilo ono što je uvek želeo. Sa one improvizovane podrumske klupe iz detinjstva, „iskočio“ je na pravu pozorišnu scenu i na njoj ostao do danas. Zato se ime Meša Šendelja-Žaka, aktera svih predstava, često nosiloca glavnih rola više ne može zaobići kada je reč o jubilejima amaterske pozorišne scene u Prijepolju..
„Glumio sam u svakoj pozorišnoj predstavi, svaki put sa novim žarom učio tekst i savladavao uloge. Bio sam pijanac, mladoženja, islednik, pisac i ljubavnik, papučar, gej, čovek zver…Kada je došlo do zastoja u radu amaterskog pozorišta stvarao sam ga sam. Osnovao sam organizaciju „Teatar“ i počeo da radim alternativne predstave jer mi je taj način pozorišnog rukopisa prijemčiviji od klasičnog.Uradio sam šest autorskih projekata ali izdvajam koreo drame „Pandorina kutija“ i „Piramida“ sa kojima smo učestvovali na nekoliko značajnih festivala i „uzeli“ mnogo nagrada ali i drame koje su nastale kao kompilacija više poznatih književnih dela – kao „Kuća zabluda“ koja je takođe bila uspešna“, kaže Žak i dodaje:
„Kao što kaže Jonesko, pozorište je moja ispovest i opsesija. Ima u toj ljubavi, toj opčinjenosti scenom svega po malo.Ima nečega i egzibisionističkog u želji za aplauzima, za potvrđivanjem za iskazivanjem i kreativnim dokazivanjem, ne samo kod mene već kod svih glumaca. Znam da sam nekako čekao da se navrši ovih 30 godina pozorišnog amaterzma, u želji da i sam sa Domom kao kulturnom institucijom zaokružim svoj lični jubilej, da malo i sam postanem institucija.Možda ove reči deluju prejako ali moje ime se, kada je reč o pozorišnom amaterizmu kod nas, više ne može izostaviti  jer ja 30 godina radim u kontinuitetu ne žaleći ni sebe ni svoje vreme za nešto što je em amatersko em besplatno“, kaže po malo uobraženo ovaj večiti amater.
Ipak, „naplata“  dolazi na drugi način. Amatersko  pozorište uvek je omogućavalo glumcima da odu u gradove i krajeve  koji bi im inače, ostali nepoznati, da upoznaju druge ljude, sklope nova poznanstva i prijateljstva, da mnogo nauče o životu kroz tekstove poznatih i manje poznatih pisaca, što sve zajedno izgrađuje čoveka u ličnost.
„Ja sam 20 godina posećivao Dubrovačke letnje  igre. Nisam išao na plažu već  sam gledao probe glumaca, posmatrao  šta se dešava iza scene, video kroz šta prolaze glumci i reditelji dok se jedna pozorišna predstava ne rodi na sceni.To sam radio i u amatrskom pozorištu, pratio razgovore posle predstava, učio od najeminentnijih pozorišnih kritičara kakav je bio Milutin Mišić koji je enciklopedija pozorišta i životnih mudrosti. I stalno saznavao i od svojih kolega sa scene. I još uvek to radim“, kaže prisećajući se sa setom amatera koji su takođe ostavili neizbrisiv trag u njegovom sećanju a koji više nisu među živima, kao što su Miško Mašojević, koji je u glumu unosio strast, Vera Stanišić smirenost, Fikreta Čičić i Ljube Galić dušu… Njihovih imena se Žak setio i kada je na Svečanoj akademiji povodom 30 godina pozorišnog amaterizma u Prijepolju, primao plaketu za svoj dugogodišnji rad i doprinos amaterizmu.
POZORIŠTE „SPAKOVANO“ U ALBUME
Osim  što je opsednut pozorištem njegova opsesija su i albumi. Naravno, odnose se na pozorište. Ne postoji fotografija, novinski tekst, afiša, plakat, ništa što je publikovano o pozorištu a da je promaklo njegovoj sistematičnoj prirodi. Žak je sve je uredno i hronološki „spremio“ u album od 400 listova koji prati kompletan pozorišni život u Prijepolju. Reč je o dokumentaciji koju sigurno ne poseduje ni Dom kulture kao institucija po čijim krovom se sve odvijalo. U pripremi je i drugi album u koji će biti „spakovano“ ono što je radio u samostalnoj režiji. Sve će kaže, zaveštati prijepoljskom Muzeju kao kulturnoj ustanovi koja se svojim poslom bavi ozbiljno ne prepuštajući ništa u ovoj oblasti slučaju.
„Ima  u tim albumima najviše tekstova Milana Cmiljanovića, dugogodišnjeg novinara „Polimlja“ koji je po mom mišljenju bio najbolji, najobjektivniji i najpredaniji hroničar i poznavalac ne samo pozorišta već svih kulturnih prilika u Prijepolju. Strepeo sam od njegovih kritika jer se uvek ispostavilo da su se one, ma kakve bile,  podudarale sa mišljenjem ljudi od struke sa kojima sam se susretao na festivalima.Trudio sam se da igram ili režiram što bolje da bih bio dostojan teksta ili pohvale tog čoveka koji je, vođen uvek dobrom namerom i poznavanjem svog posla, umeo da sagleda krupni, široki plan u svemu. Kritizeri me nikad nisu zanimali…
Posle 30 godina pozorišnog amaterizma Žak  nema omiljeni lik niti predstavu.
„Ima  ih više…volim Molijera, Karamazove, lik kralja Egista iz „Elektre“ a sviđa mi se i lik kapetana Pirelija iz zadnje premijere jer igram nasilnika a po prirodi nisam takav. Volim plaketu koju sam dobio od Doma, mislim da sam je zaslužio, kao i plaketu Saveza amatera Srbije, obe za doprinos amaterizmu. Najdraži su mi ipak nastupi na značajnim festivalima kao što su bili „Bitef“ sa „Piramidom“, učešće na Republičkom festivalu novih teatarskih formi, takođe sa „Piramidom“ i „Kućom zabluda“, Balkanskom festivalu amaterskih pozorišta, Međunarodnom festivalu mladih… a posebno mi ispunjava to što je reč o predstavama koje su bile moj autorski projekat. Sećam se naravno, učešća i na „Brams-u“ sa predstavom „Život Mikelanđela“ i nekadašnjeg Saveznog festivala u Trebinju gde smo nastupili sa predstavom „Metastabilni gral“ i predstavljali Srbiju. Drago mi je što nagrada ima više nego predstava jer one govore da ono što ovoliko godina radim dobilo i prinanje sa zvaničnog mesta.
Sledeći logiku i ovaj tekst će biti isečen i zalepljen u one albume o pozorištu,postaće na neki način dokument i imati svoj novi život. Zato merim, vagam dok slažem rečenice bar  dok se korice tog albuma ili „Polimlja“ zauvek ne zatvore.
M.Cmiljanović

„Ima u toj ljubavi, toj opčinjenosti scenom svega po malo. Ima nečega i egzibicionističkog u želji za aplauzima, za potvrđivanjem i kreativnim dokazivanjem, ne samo kod mene već kod svih glumaca, kaže ovaj večiti amater.
Kada  je sa nepunih dvanaest godina, u podrumu stare kuće prvi put stao na „scenu“ praveći sa drugarima iz komšiluka priredbe za roditelje, Meša Šendelj – Žak je znao da ne želi trećerazredni život.Nikada nije sebe video u ulozi čoveka koji će živeti po provincijskom klišeu i robovati partijarhalnim normama samo zato što tako treba i zato što to rade svi. A da se bavi samo onim što želi i što ga privlači imao je uvek nesebičnu podršku majke koja ni sama nije bila rob života po šablonu i koja ga je bodrila da zbaci okove svakodnevice, izađe iz klišea i iskaže sve što nosi u sebi.
Bio je među prvima u tadašnjoj Jugoslaviji  koji je osnovao Klub ljubitelja tada popularne pevačice Tereze Kesovije „Tereza“ preko kog se i upoznao a zatim i sprijateljio sa šansonjerkom i pevačicom zabavne muzike. Kao sećanje na te dane ostao je debeo album fotografija i tekstova koji prati sve njene uspehe i nastupe od muzičkih festivala do pariske „Olimpije“.
A onda je Prijepolje dobilo Dom kulture i amaterski pozorišni ansambl.Kao da je to bilo ono što je uvek želeo. Sa one improvizovane podrumske klupe iz detinjstva, „iskočio“ je na pravu pozorišnu scenu i na njoj ostao do danas. Zato se ime Meša Šendelja-Žaka, aktera svih predstava, često nosiloca glavnih rola više ne može zaobići kada je reč o jubilejima amaterske pozorišne scene u Prijepolju..
„Glumio sam u svakoj pozorišnoj predstavi, svaki put sa novim žarom učio tekst i savladavao uloge. Bio sam pijanac, mladoženja, islednik, pisac i ljubavnik, papučar, gej, čovek zver…Kada je došlo do zastoja u radu amaterskog pozorišta stvarao sam ga sam. Osnovao sam organizaciju „Teatar“ i počeo da radim alternativne predstave jer mi je taj način pozorišnog rukopisa prijemčiviji od klasičnog.Uradio sam šest autorskih projekata ali izdvajam koreo drame „Pandorina kutija“ i „Piramida“ sa kojima smo učestvovali na nekoliko značajnih festivala i „uzeli“ mnogo nagrada ali i drame koje su nastale kao kompilacija više poznatih književnih dela – kao „Kuća zabluda“ koja je takođe bila uspešna“, kaže Žak i dodaje:
„Kao što kaže Jonesko, pozorište je moja ispovest i opsesija. Ima u toj ljubavi, toj opčinjenosti scenom svega po malo.Ima nečega i egzibisionističkog u želji za aplauzima, za potvrđivanjem za iskazivanjem i kreativnim dokazivanjem, ne samo kod mene već kod svih glumaca. Znam da sam nekako čekao da se navrši ovih 30 godina pozorišnog amaterzma, u želji da i sam sa Domom kao kulturnom institucijom zaokružim svoj lični jubilej, da malo i sam postanem institucija.Možda ove reči deluju prejako ali moje ime se, kada je reč o pozorišnom amaterizmu kod nas, više ne može izostaviti  jer ja 30 godina radim u kontinuitetu ne žaleći ni sebe ni svoje vreme za nešto što je em amatersko em besplatno“, kaže po malo uobraženo ovaj večiti amater.
Ipak, „naplata“  dolazi na drugi način. Amatersko  pozorište uvek je omogućavalo glumcima da odu u gradove i krajeve  koji bi im inače, ostali nepoznati, da upoznaju druge ljude, sklope nova poznanstva i prijateljstva, da mnogo nauče o životu kroz tekstove poznatih i manje poznatih pisaca, što sve zajedno izgrađuje čoveka u ličnost.
„Ja sam 20 godina posećivao Dubrovačke letnje  igre. Nisam išao na plažu već  sam gledao probe glumaca, posmatrao  šta se dešava iza scene, video kroz šta prolaze glumci i reditelji dok se jedna pozorišna predstava ne rodi na sceni.To sam radio i u amatrskom pozorištu, pratio razgovore posle predstava, učio od najeminentnijih pozorišnih kritičara kakav je bio Milutin Mišić koji je enciklopedija pozorišta i životnih mudrosti. I stalno saznavao i od svojih kolega sa scene. I još uvek to radim“, kaže prisećajući se sa setom amatera koji su takođe ostavili neizbrisiv trag u njegovom sećanju a koji više nisu među živima, kao što su Miško Mašojević, koji je u glumu unosio strast, Vera Stanišić smirenost, Fikreta Čičić i Ljube Galić dušu… Njihovih imena se Žak setio i kada je na Svečanoj akademiji povodom 30 godina pozorišnog amaterizma u Prijepolju, primao plaketu za svoj dugogodišnji rad i doprinos amaterizmu.
POZORIŠTE „SPAKOVANO“ U ALBUME
Osim  što je opsednut pozorištem njegova opsesija su i albumi. Naravno, odnose se na pozorište. Ne postoji fotografija, novinski tekst, afiša, plakat, ništa što je publikovano o pozorištu a da je promaklo njegovoj sistematičnoj prirodi. Žak je sve je uredno i hronološki „spremio“ u album od 400 listova koji prati kompletan pozorišni život u Prijepolju. Reč je o dokumentaciji koju sigurno ne poseduje ni Dom kulture kao institucija po čijim krovom se sve odvijalo. U pripremi je i drugi album u koji će biti „spakovano“ ono što je radio u samostalnoj režiji. Sve će kaže, zaveštati prijepoljskom Muzeju kao kulturnoj ustanovi koja se svojim poslom bavi ozbiljno ne prepuštajući ništa u ovoj oblasti slučaju.
„Ima  u tim albumima najviše tekstova Milana Cmiljanovića, dugogodišnjeg novinara „Polimlja“ koji je po mom mišljenju bio najbolji, najobjektivniji i najpredaniji hroničar i poznavalac ne samo pozorišta već svih kulturnih prilika u Prijepolju. Strepeo sam od njegovih kritika jer se uvek ispostavilo da su se one, ma kakve bile,  podudarale sa mišljenjem ljudi od struke sa kojima sam se susretao na festivalima.Trudio sam se da igram ili režiram što bolje da bih bio dostojan teksta ili pohvale tog čoveka koji je, vođen uvek dobrom namerom i poznavanjem svog posla, umeo da sagleda krupni, široki plan u svemu. Kritizeri me nikad nisu zanimali…
Posle 30 godina pozorišnog amaterizma Žak  nema omiljeni lik niti predstavu.
„Ima  ih više…volim Molijera, Karamazove, lik kralja Egista iz „Elektre“ a sviđa mi se i lik kapetana Pirelija iz zadnje premijere jer igram nasilnika a po prirodi nisam takav. Volim plaketu koju sam dobio od Doma, mislim da sam je zaslužio, kao i plaketu Saveza amatera Srbije, obe za doprinos amaterizmu. Najdraži su mi ipak nastupi na značajnim festivalima kao što su bili „Bitef“ sa „Piramidom“, učešće na Republičkom festivalu novih teatarskih formi, takođe sa „Piramidom“ i „Kućom zabluda“, Balkanskom festivalu amaterskih pozorišta, Međunarodnom festivalu mladih… a posebno mi ispunjava to što je reč o predstavama koje su bile moj autorski projekat. Sećam se naravno, učešća i na „Brams-u“ sa predstavom „Život Mikelanđela“ i nekadašnjeg Saveznog festivala u Trebinju gde smo nastupili sa predstavom „Metastabilni gral“ i predstavljali Srbiju. Drago mi je što nagrada ima više nego predstava jer one govore da ono što ovoliko godina radim dobilo i prinanje sa zvaničnog mesta.
Sledeći logiku i ovaj tekst će biti isečen i zalepljen u one albume o pozorištu,postaće na neki način dokument i imati svoj novi život. Zato merim, vagam dok slažem rečenice bar  dok se korice tog albuma ili „Polimlja“ zauvek ne zatvore.
M.Cmiljanović