Informativno Preduzece Polimlje Prijepolje

Kalendar

February 2010
M T W T F S S
« Jan   Mar »
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728

СНЕГ И СНЕГИЊА

Нешто као “Амаркорд”. У време карневала

Некако се то, ваљада, тако лепо намести у лепом  свету који уме да памти у својим историјама и тешко време, те у  своју традицију уткива оно најбитније – сећати се и увек се опоменути као и споменути. Тако је фебруарско време, време карневала у свету који памти и време “поклада”, време кад се човек страшио и плашио, кад је страх превазилазио забавом, весељем, пучким зближавањем у песми, плесу, необузданости, како би сви страхови и сво зло били отерани.

Најчудеснији  карневал збива се на улицама и  у палатама Венеције. Свака маска  има своје пуно значење. Други  велики карневал, који буди снове и  подгрева најинтимније жеље је онај у  Рију. У бројним земљама Европе, зима се испраћа кроз слична карневалска окупљања, уз “машкаре”, а не ретко на трговима се “спаљује” све оно што би људи желели да од њих оде са туробним данима хладноће и самоће  – болест, глад, похлепа, сплеткарења…

Наравно, ово  овде за карневал не зна. Ово овде машкари се на свој злокобни начин, не хајући за време.

Тако, у сред фебруарских дана, кад снег западива, али сунце намигује као “смајли”,  док се  у свету смењују телевизичне  слике карневала и најава мјузикла “Девет”, рађеног у част великог  Фелинија и његове филмске бравуре која се зове “Осам и по”, дође ми она прича из “Амаркорда” и тада и моја сећања добију једну нову димензију јер их обогаћују чудесне слике Фелинијевог Риминија, градића у коме је рођен, оне слике у којима препознајеш инсерте сопственог детињства. Велики, бели снег над малим градом у коме се тачно зна када ко пролази, када ко отвара и затвара свој дућан, ко су најлепше жене, за ким уздише “ла страда”, због кога се променаде прате с прозора. Важно као “добар дан” и “лаку ноћ” кад можеш рећи. Важно као песма, плес и беретка из које вири “несташни чуперак”.

И, онда, кад од снега остану само закрпе, као кулиса од кашираног папира, убедљива али  ипак кулиса, следи онај мали, локални  покладски карневал.

Е, сад, падало је по нама ових дана нешто пахуља овде у доли, и густи праменови магле влажили су поглед, али горе, горе у брдима – горе је било блиставо.

Снег целац – белац и по који закаснели певач-певац, тек по мало милује северац и људи маскирани у шуштећу, разнобојну перјану топлоту, уобличавају планинску дивоту.

Ето карневалског угођаја, међу јелама и брезама планине  која мора да има неке везе са кујунџијама, оним што умеју од “злата да скују  и јунака”.

Све лирика до лирике. Уз нешто епике. Тек због слике  и прилике.

За рана јутра, док за идиличну панораму недостаје тек пан несташни, сунце се смеје само клупама на којима још седи снег. И његова снегиња. Седе тако, а поглед  сунца се злати. Због “љубависања”, шта ли?! И док због дисреције, скрећеш поглед са снега и снегиње што воде љубав у рано јутро на клупи, чинити се да чујеш како   музика планине долази из ледених оргуља, које праве леденице које се спуштају са крова. А онда се замагли велико окно и зарониш главу у топлу воду базена.

И кад се јутро  већ увелико одазива на “подне”, све што се доле, у доли, чини мало, скврчено, зубато, незнатно, невесело, ућутало, горе, на планини, преобуче се у костим који открива ново лице: весело, необавезно, насмејано, зажарено.

Као минијатурни снешко-белић.

Довољно да од дана задржиш у сећању делић.

Индира Хаџагић