Informativno Preduzece Polimlje Prijepolje

Kalendar

February 2010
M T W T F S S
« Jan   Mar »
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728

АЗИЛ ИЛИ ПРИХВАТИЛИШТЕ

  • У локалној самоуправи свесни су да пси луталице представљају проблем и пријепољске општине, међутим питање изградње азила или прихватилишта неће бити лако а ни брзо.
  • Изградња прихватилишта за псе стајала би око 280.000,00 евра.
  • Закон забрањује убијање или тровање паса луталица а бацање отровних мамаца се строго санкционише.

Како  изаћи на крај са псима луталицама није само пријепољска тема. О томе како се заштитити од напада чопора гладних паса који, посебно у касним вечерњим сатима, кидишу на све што се креће, па и на аутомобиле и аутобусе, разговара се у скоро свим општинама у Србији. Новине су пуне текстова који говоре о псима који су напали дечицу за време школског одмора или пешака који се касно упутио неким послом.

У Београду је сасвим обична ствар видети псе  како дремуцкају на самим улазима  у велике тржне центре и продавнице луксузне робе. Купци их прескачу а  они мирују у топлоти која долази од клима уређаја инсталираних изнад  улаза. У насељима удаљеним од центра крећу се у чопорима у потрази за храном, преврћу канте за смеће и контејнере правећи неред. Постоје и специјализоване продавнице у којима се могу купити сунђерасто пластичне коске које је пожељно бацити пред пса. Оне имају задатак да збуне псе, што је довољно да преплашени грађанин шмугне у безбедност првог хаустора.

Таква или слична ситуација је у скоро  целој Србији. Изизетак су општине  које су успеле да направе азил за псе, али у њима је по правилу, велика гужва. Надлежни су донели закон који забрањује убијање или тровање паса луталица, бацање отровних мамаца се строго санкционише те се више не смеју ангажовати ни предузећа која су била специјализована за хумано убијање паса луталица, нити ловци који су деловали у приградским насељима и селима. Али, како то обично бива код нас, прво се донесе закон који предузећима надлежним за ове послове „веже“ руке јер се не обезбеде услови за поступање по слову закона. Конкретно само азили и прихватилишта ће онемогућити лутање паса у чопорима.

Питање  изградње азила за псе луталице проблем је и пријепољске општине, свесни су и у локалној самоуправи, међутим он се неће решити лако а ни брзо.

„Свесни смо и ми у локалној самоуправи да су пси луталице проблем не само код нас већ и у другим општинама са којима смо контактирали,  али за сада нисмо у могућности да га решимо на законом предвиђен начин. Наша општина је изградњу азила ставила у план и програм капиталних инвестиција и један од приоритета  али је реч о великом пројекту и великим средствима, каже Ханка Хајдаревић, начелница Општинске управе.

„Планирали смо изградњу азила за псе на регионалном нивоу за општине Прибој, Пријепоље и Нову Варош. У прибојској општини постоји и локација која би била погодна за ове намене. За сада смо у контактима и покушавамо да обезбедимо средства аплицирајући код различитих приступних фондова. Имали смо намеру да барем краткорочно  решимо овај проблем и да са општином Пожега, која има азил за псе луталице, склопимо уговор о смештају и преузимању паса луталица, међутим нисмо успели јер су нас обавестили да су им капацитети одавно премашили потребе, каже начелница Хајдаревић.

Иначе, да би  азил за псе био саграђен,  поред локације, неопходно је и обезбедити средства за изградњу објекта за смештај паса, штенаре и средства за њихову редовну исхрану.У оквиру објекта треба предвидети и лабораторију за испитивање и лечење паса и редовно вакцинисање, теренско возило за транспорт паса, простор за игру, посуде за храну и још много тога што укључује и запошљавање лица која би се старала о псима, њиховим потребама, одржавању хигијене у азилима…Додуше када су три општине у питању једна од идеја је била да се не гради азил, већ више прихватилиште за псе, каже Слободан Дерикоњић, координатор УНДП-а.

„Прихватилиште  би подразумевало да се пси прегледају, вакцинишу и кастрирају чиме би се природним путем а не уништавањем паса, смањило њихово размножавање. Агресивни пси и они који имају неку опасну болест би били успавани на хуман начин. Требало би такође, посебно или у оквиру прихватилишта, основати и предузеће које би псе довозило у прихватилиште. Ово је јефтинија варијанта од азила, каже Дерикоњић, подвлачећи да је поседовање техничке документације полазна тачка за решавање овог проблема.

Иначе, према оквирним подацима, изградња прихватилишта за псе стајала би око 280.000,00 евра. То су средства које би три општине требало да обезбеде како би се кренуло у пројекат изградње прихватилишта за псе луталице.

Није  да смо народ нехуман и неодговоран према животињама, али у ситуацији када се све око нас распада, када се на све стране штрајкује и гладује, када људи нису у стању да обезбеде основне егзистенцијалне потребе, прича о азилу или прихватилишту за псе луталице делује некако нереално, непримерено друштвеном тренутку и потребама. С друге стране, питање паса луталица тражи решавање и поступање ако ни због чега другог оно због заштите и безбедности деце и сваког појединца. И наравно, битна ставка је и економске природе. Према подацима за општину Пријепоље, у прошлој години је на име одштете грађанима који су били изложени нападима и уједима паса, из општинског буџета исплаћено око 5. 000 000,00 динара. О милионским износима се ради и у суседним општинама па се поставља питање да ли је боље дати средства барем да се започне са решавањем овог проблема, који може само да нарасте с обзиром на велику моћ репродукције паса, или их бацати у празно, у џепове грађана који су имали блиски сусрет са псима луталицама. Ма како некоме изгледало нелогично „бацати“ новац на псе луталице зарад европских стандарда којима нисмо дорасли, који су за земљу у транзицији преурањени и не добор дошли,  од нечега се мора поћи.

М.Ц.