Пише  песме и компонује. Одлично свира  традиционалне музичке инструменте. Бави се грнчарством…и путује. Дипломирани је етнолог и антрополог…без запослења. У ишчекивању, времe проводи креативно.

Младен  Томашевић се одмах након завршеног факултета, са дипломом етнолога и антрополога,  вратио у свој родни град. Веровао  да ће брзо наћи посао који ће му поред економске сигурности пружити и прилику да искаже своју креативност, као и да допринесе заштити како руралне, тако и урбане културе Пријепоља. Посао ни након две године чекања није нашао, али га то није спречило да неке од идеја претвори у стварност.

За себе каже да је по природи самотњак, сањар  и путник. Човек који живи за културу са жељом да Пријепоље једног дана постане град препознатљив по неким новим и урбанијим културним садржајима. Кроз Удружење за улепшавање и уметничко уређење Пријепоља «Лимарт»  већ две године кроз перформанс «Јесењарење», сиву и суморну свакодневицу јесени украшава бојама лишћа. Тако се прошле године на платоу Дома културе нашао стари фолцваген, а ове године лишћем су украшавани кишобрани и постављени као уметничка инсталација у градском парку. У овој малој игри обележавања јесени учествују деца и одрасли, а жели се изградити градски обичај чији би обреди били да се сваке јесени од опалог лишћа украшавају поједини занимљиви предмети, пеку кестени, а и запева уз звуке групе “ЛиМузик“, коју је Младен основао пре две године упоредо са удружењем “ЛимАрт“.

У госте, специјално за ту прилику, допутује улични свирач «Звукомир» и звуцима седам инструмента забавља пролазнике.

- Звукомир је у ствари члан групе «Путујући ћутутуци» коју сам основао за време боравка у Новом Саду. То је група чији чланови свирају старе инструменте народа са ових простора, али и инструменте других традиционалних музичких култура. Група је учествовала на свим већим фестивалима ( Еxit, Entrance, Etno England, Врњачки карневал, Зајечарска гитаријада, Ifus, Змајеве дечије игре..) и многим културним манифестацијама у Србији и ван ње. Осим што свирају, чланови групе су и жонглери, па су атракција где год се појаве. За  поједине значајне посете гостију из иностранства, Младен је организатор музичког програма етно села у Сирогојну. Са музејским радницима одржава изузетну сарадњу и истиче овај музеј под ведрим небом као једну од српских “оаза“ која оплемењује и душу и тело.

- Етно музика је област којом сам се највише бавио током студирања и  многа истраживања сам урадио на ову тему. Као продукт тога,  у изради је књига “Народне свирале“ посвећена најмлађима како би се они упознали са изворном музиком, музичким инструментима, али и појединим легендама везаним за музику Балкана. Поред овог дела у изради су и приче о “Вили Лени Шуминки“ које се тренутно илуструју, а ту се описују многе занимљивости из вилинског света интерпретираног од стране наших предака као и приче подстакнуте својом и маштом драгих сапутника.

Од свега  што ради, Младен највише воли да путује. А путовао је често. По Србији  када се није могло преко границе, а касније и ван ње.

Можда је село Лис у Француској ,  у које је залутао на једном од својих путовања било пресудно да упише етнологију. Са каменим кућама у рустичном стилу у том селу се окупљају многи уметници, сликари, вајари. Ту је упознао и брачни пар који се бавио дизајном и израдом обуће. Када је у њиховом дому угледао српске опанке окачене на зиду, схватио је одакле инспирација за необичне моделе.

-То је пробудило радозналост и жељу да сазнам више о традицији свог али и других народа, да из те богате прошлости култура које се прожимају, црпим енергију и налазим нове идеје, каже.

У међувремену,  научио  да свира – тарабуку.

-За  разлику од моје сестре која  је била првак Србије на  клавиру, ја ни музичку школу  нисам похађао. Одбили ме и  рекли да немам слуха. Али  наду ми је улио познати новосадски композитор Борис Ковач код кога сам често свраћао на чашицу разговора у његов атеље на петроварадинској тврђави.

Вратио  се у родни град да би у миру остваривао своје идеје. Могао је да остане у било којој другој средини, али једино у Пријепољу проналази инспирацију, нарочито крај обале Лима, жубору Милешевке и брбљању  потока који протиче поред куће у којој је одрастао.  А кад се тај звук стопи са откуцајима сата са  старе Сахат куле у поноћ…то је  музика за моју душу, јединствена музика Пријепоља, додаје.  Али и инспирација за песме које ће се појавити на првом албуму групе “ЛиМузик“.

- До јуна следеће године планирамо да завршимо снимање и  Пријепољу понудимо нешто заиста ново, а то су песме о нашим старим културно-историјским грађевинама, појединим људима којих више нема, и неким другим симболома града   који  му дају душу. Поред диска са звуцима Пријепоља наћи ће се и брошура са сликама свих опеваних догађаја, споменика и сл. Зато смо албум и назвали Музичка разгледница Пријепоља.

Инспирисали су га ушће Милешевке и Лима, место које је симболично у песми опевано као “Крај града“, затим стари жичани мост,  манастир Милешева, мала Католичка црква, песнички доживљена као најмања катедрала на свету и сл. Осим песме “А ти граде још увек мирно спаваш“ коју је написао професор Јово Љуштановић, и песме “Кућерак на Лиму“ коју је написао Самир Садиковић, све песме и музику за њих написао је Младен.  Основне музичке теме је сам компоновао, а уз помоћ пријатеља музичара из Пријепоља, као и других градова Србије музику доводи на сасвим професионални ниво. Путем интернета размењује информације са многим композиторима, па и на тај начин доводи Пријепоље у везу са светом. Уз све то, Млађо стиже да своје знање пренесе и младим људима.

- Имам одличну сарадњу са Канцеларијом за младе и укључен сам у све активности које она реализује. Више од  месец дана водим радионице “World Music“ на којима са двадесетак младих људи покушавам да уђем у чаробни свет музике свих народа света. И то не само музике, већ и многих других обредних ритуала. На тај начин младе у Пријепољу желим да упознам са другим културама, да створе у себи конструктивне предрасуде према другачијим обичајима.

Кроз  своје удружење “ЛимАрт“ Младен предлаже и остварује многе пројекте везане за изградњу културног и туристичког  идентитета града. Нада се да ће жири одобрити средства за пројекат “Обнова градских чесама“ којим је ово удружење конкурисало на конкурсу о уређењу града Пријепоља. Пројекат нуди идеју али и решење о реконструкцији старих и изградњих нових чесама у граду.

У његовој  визији види мале лађе које плове Лимом, театар на води, Пријепоље које  живи једним урбанијим животом и у ком се рађа једна нова димензија културе, и то пре свега културе живљења.

Када  пожели да буде сам, или у интимнијем друштву одлази у стару прадедину кућу  на Сувој Планини. Ту се  бави грнчарством и компонује. За Младена, грнчарство  је занат кога изузетно цени јер  обједињује четири најважнија елемента људске цивилизације: земљу, ватру, ваздух и воду.  И можда је ту кључ успеха овог младог човека који покушава да у себи помири све таленте и свом граду подари урабанију културу, али не заборавља ни оне предачке вредности које чине основну нит неговања живота. А Музичка разгледница Пријепоља само је део онога што жели да поклони свом граду у годинама које следе.

Ј. Бегановић