Informativno Preduzece Polimlje Prijepolje

Kalendar

January 2010
M T W T F S S
« Dec   Feb »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

БИЛА ЈЕ 2009.

Опера за три  гроша. Хумористичка продукција намењена смеху која није за смејање. Ужасно, досадно и страшно. Међу пет градова  у Србији најтежих за живот. Ооо, мостови. Ооо, фабрике. Укус предграђа. Селу мојем ја из града појем. Како је отишао Филиман“МНОГЕ ЈЕ САМО ГЛУПОСТ СПАСИЛА ОД АНОНИМНОСТИ”

Пријепољски живот, прилике и неприлике, сан и  јаву обележило је у 2009. години локално  схватање парламентаризма и “вршења” власти и опозиције. И све то уз директне телевизијске преносе, који су грађане, преко буџетских средстава, коштали неколико милиона динара. Нешто мало мање него што су их коштали од стране паса уједени суграђани, којима је на име уједом изазваног оштећења исплаћивано из буџетских средстава.

Наш спецификум започео је већ коалиционим партнерством, јединственим у Србији, што још увек ништа није требало да значи.За то време, по пријепољским улицама беше клизаво од ледене кише. Чекало се да се протумачи надлежност, јер је надлежност важна као и принадлежност. Битни су приоритети као и реципроцитети. Битни су и ауторитети. Све је некако личило на најпопуларнији стрип на свету о Алану Форду и групи ТНТ која има мото:”Красти од сиромашних и давати богатим”. Јер, како рекоше аутори Магнус и Бункер:”Ово је хумористичка  продукција  намењена смеху која заправо  није за смејање”.

Било како било -на конституисање  локалне власти одборници пријепољске скупштине  потрошили су 40 сати. Седница је почела 13.фебруара а завршена  у недељу 15.фебруара, како би били изабрани председник општине и чланови Општинског већа. Била је то најдужа седница  од 1989. године када је у Пријепољу “смењивана” власт. Неки су били актери како тада, тако и сада. Као да су прекопирани из тог времена од пре 20 година. Да би била конституисана власт било је потребно  пет осмочасовних радних дана, а одборници су за говорницу излазили укупно 300 пута. О, не, није то једини нонсенс! Биће тих спецификума још. И још. И још. А живот је текао. Радници Текстилног комбината одлазили су, без испраћаја, плачући. Спремао се катанац. Као и у “Ирису”, фабрици на корзоу. Поништене приватизације нису никога тангирале. Од “Јавора” остало је да се пева:”Ој, Јаворе, где су паре”. Као да нису баш због “Јавора” из буџета “одлетели” милиони. Нико ни речи да прослови.

У том ће и  фебруар. Сви који су имали пијетета, сви који су могли или морали, стали су крај споменика подигнутог као сећање на путнике који су из воза изведени у станици Штрпци, одведени, а о њиховим судбинама ни после 16 година не зна се ништа. Гризодушје се такмичило са бројчаном прецизношћу: да ли да се на споменику испишу имена 9 отетих који су били из Пријепоља или 19 колико их је укупно одведено само зато што су били Бошњаци у невреме, иако су били само путници у возу сопствене им државе.

Све је то покрила  нова скупштинска слика која се односила на – тумачење кворума. То тумачење наћи ће се и на суду али опозиција је добила одговор да јој је жалба – неоснована. Учимо, од случаја до случаја,  да и основаност неоснованости и неоснованост основаности често зависи од позиције опозиције.

Кад оно неко ко је бахнуо на мост са камиончетом  схвати да неће моћи проћи, толики то мост начињен, схватише градитељи и неимари, а посебно надзорни органи нам  наши, да мост, што су га тако дуго тражили  житељи Непека, насеља  подигнутог без  и једне дозболе, нема потребну ширину. Договор паде између грађана, Дирекције за изградњу и Месне заједнице Пријепоље – прошируј! И проширише. Без последица. За било кога. Оне ће, истина уследити нешто касније. Али ће бити(последице)искључиво везане за мост.

На својој првој конференцији за новинаре, предсеник општине, рекао је:”Све је извеснија изградња моста на Лиму. Из НИП-а је одобрено 57 милиона као и за још неке пројекте  који су започети а који би требало да се заврше током 2009. године”. Опет мост. И о овом мосту биће јоште речи. И реченица. И радњи предузетих.

Био је март. Народ  је чамио крај телевизијских екрана и одговарао на анкету “Полимља”  да ли прате скупштинска заседања. Једана рече:”Пратим редовно и  то до краја иако је ужасно, досадно  и страшно”. Сироче од грађанина! А скупштинска заседања су и даље текла. Маратонска. Премашујући вишеструко трошкове планиране у буџету. Бројни одборници, за дизање два прста, добијали су по седници половину просечне плате у пријепољској општини, која се по примањима налази међу 20 најсиромашнијих. За само три седнице потрешено је за телевизијске преносе и дневнице одборника  преко 4 милиона динара. Зајапурени одборници су се чашћавали. Вокабуларно.

Док су одборници  прекидали и настављали седницу  да би сублимирали утиске о памети и лепоти и фамилијарним укусима, живот је текао.  На трибини коју је организовала Матична библиотека чуло се  да је у Пријепољу регистровано 85 зависника од дроге, од тога само прошле године 35, да су углавном хероински зависници, да је на Психијатријском одељењу  било 19 стационираних лечења за 13 наркомана, а за 6 месеци 100 амбулантних услуга за 35 завинсика. Док су се одборници вокабулизирали на маратонским заседањима на којима се дневни ред утврђивао пуних десет сати, живот је текао, а о њему су говориле бројке. У овој општини од 1995. до 2008. забележен је пад запослености од 40 одсто.  На 1000 становника долазило је 167 незапослених  што је за 60 одсто више од републичког просека. За две године (2007,2008.) у Србији је забележен  пад запослености за 10 одсто а у Пријепољу чак – 34одсто. Тако је у оквиру једној истраживања речено да је Пријепоље један од пет градова  најтежих за живот у целој држави! Још мало тог живота: 1995. индустрија је чинила 35,6 одсто народног дохотка, пољопривреда 27, а трговина 10,3 одсто. Десет година касније индустрија чини само 14 одсто народног дохотка у Пријепољу, пољопривреда 29, а трговина – 27 одсто!!!

А седнице Скупштине  општине су наставиле да трају. Усвојен  је Статут општине у коме је као  службени језик, поред српског уведен и босански, а пријепољска скупштина је остала једна од најбројнијих у држави. Неке веће  и много богатије општине имају мањи број одборника (Зрењанин), а и по дупло мање Прибој, Нова Варош, Сјеница.  Толики број одборника правдан је  тиме да се, наводно, заступе интереси села! Неће бити! Огромна већина одборника имају адресе на ужем подручју града или приградским насељима. Дакле, селу мојем ја из града појем!У фебруару изабрани председник Скупштине, дао је оставку, због посла у полицији. Био је април.

Али четврта  седница је трајала. Одборници су разматрали План сетве цео дан  иако је сетва већ увелико била у јеку!

А живот је текао. Адис Дијаб, ученик осмог разреда, постао је првак државе на такмичењу из физике и вицепрвак на такмичењу  из математике. Рифат Хаџалић је причао како је бити највећи произвођач јабука у крају. У Дому културе, после много година гостовало је Народно позориште са представом “Кир Јања”.

Бројни Пријепољци, њих скоро 1000, кад нису пратили  директне преносе скупштинских заседања, да бих их после препричавали, пререгистравали су своја возила са црногорским таблицама. А рабаџије увозимо из Босне. Тежак посао за мале паре наш домаћи несписмени нерадник не би да ради. Јесте да се нема. Али  се може (нам).

Седнице Скупштине општине су трајале. Пета је започета тако да су 16 сати трајале дискусије везане за предлог новог скупштинског пословника. Одборник Милан Гачевић, нашао се у свим новинама  због тога што је 3 сата и 40 минута говорио без престанка. Скупштина је заседала а невреме је захватило делове лимске долине. Штета је процењена на 20 милиона динара. Скупштина је бирала свог новог председника. Одржаване су седнице и суботом. Да би се усвојио пословник. Било је потребно и ангажовање приватног обезбеђења. И тако се то одужило на шест дана заседања.

А живот? Погађате. Он је текао. И тужни повод за једну  репортажу. О великом домаћину из Правешеве Филиману  Виторовићу. Био је јунак многих репортажа  у којима је истицан као пример човека вредног, радног, спремног за иновације. Који је своја искуства са швајцарског газдинства покушао да пренесе у свој забити крај. И успео. Његово домаћинство било је пример за склад, рад, иметак, слогу, гостопримство. Имао је и по 9 крава, толико телади, 40 оваца, волове, коње, свиње, кокошке, две штале са појилом, 3 мљекаре, сушницу, пекару, трактор, косачицу, довео је воду, сам направио пут до шуме. И 20 хектара земље је имао. А онда је остао – сам. Нема, вели ни ко да прође, а некад пролазиле комшије, поштари, дрвосече, електричари, писари, чиновници, полицајци…И Филиман, велики домаћин, тешко уздахнуо, забравио све и отишао сину у Бечеј. Да има с ким проговорити. Са својих 70 година.”Жељан сам да се радујем”, рекао велики домаћин Филиман. Из Правошеве. Јунак многих репортажа које су га истицале  за пример.

Јул је био. Дом  културе је обележио 30 година рада. Од дана од снова, преко мамутског  замрзивача до новог века.

Радници “Ириса”  су тражили да се држава осврне на њихова права из радног односа. Малобројни. Више се и не може говорити о радничкој класи.  Просечна плата у Пријепољу  је 66,88 одсто од просека плата у држави.  Број незапослених премашио је 7000, број пензионера 8000, а број запослених пао је на свега 6000.

Потом је опет заседала Скупштина. Одборници су добили по папирну  кесу тешку 2 килограма. У њој је био – скупштински материјал са укупно 772 стране за 24 тачке дневног реда.

Због читања толико страна, није било за очекивати  да неко прочита “Малог принца”  на годишњицу нестанка његовог аутора, француског аристократе и пилота Антоана де Сент Егзиперија. То је једна од три најчитаније књиге на свету (Уз Библију и Капитал). Шта би рекао “Мали принц”? “Само се срцем добро види. Оно битно невидљиво је очима”.

Али, истраживања  су показала да Србијом влада укус предграђа. И буквално и метафорички. Најбројнија је “рурбална” публика, ни урбана, ни рурална (ни градска, ни сеоска) и она чини 37 одсто становништва. Више од 1/3 житеља ове земље  не зна да наведе омиљеног писца, 2/3 не зна ни једног сликара, ни једну књигу у кући нема 13,5 одсто а до 25 књига  поседује 1/4 становништва.

А седница Скупштине  општине је трајала. Као и “уједи задовоства”, “гутање велике жабе”. Неко од одборника је споменуо да “треба да нас буде стид”. А привреда је одлазила у социјалу. Од, до скора 5000, на Коловрату, нашој индустријској зони, остало да ради 500 радника. Пријепоље више нема свог превозника за (при) градски превоз, који је Атотранспортно увело још пре 45 година!

Ми смо били поносни што је баш Мујзеј у  Пријепољу био домаћин централне  манифестације “Дани европске баштине”. Веома смо се поносили. И министар за културу био. И министрака за НИП поново била. И рекла да ће нам стићи из овог фонда највише пара. Баш нама. Од свих угрожених општина.  И да ћемо градити нови мост. До краја године. Или почетком следеће. И министар унутрашњих послова био.  Да нам каже да “полиција припада свим грађанима”.

И док је пред локалном самоуправом веома озбиљан  посао везан за рационализацију  школске мреже, јер ће се у наредних неколико година многе  школе угасити  – отворена је медреса. А капије Текстилног комбината, дугогодишњег храниоца и градиоца ове општине – затворене. Око нас порази и одрази.  Шта би рекао Бранимир Штулић? “Људи без калибра и без идеје уфуравају нам истине црно-беле. Концентрични  кругови глупости и незнања. Мој, Боже, колико демагогије, иза које не стоји ништа  осим сујете и власти, и колико покварености треба да се излије пред наше ноге  и како је до непрепознавања доведена суштина преваре. Нико нема снаге да одагна пропадање, и нико нема снаге да буде нешто више од хладне желатине док беспризорни усрећитељи и самозвани штоваоци онога што не разумеју и плаћени ниткови, доушници и сјецикесе, мутави урлатори звучних титула, храбро сплеткаре заштићени…”.

А гладни медвед појео је магарца. Који је био у  домаћинству на Гвозду тек разонода и забава. Шта зна медвед за разбибригу. Он само зна да је гладан. Пре само 3 године поносили смо се нашли међу само шест општина Србије које су од   америчке владе добиле паре да среде и уреде Зону унапређеног пословања. А онда смо се сви уверили куда иде та унапређеност. Утрошено је 16 милиона динара, а плоче по тротоарима су попуцале, па су у октобру ове године морале бити замењене. Уложено је поново 3 милиона динара. Наших пара.  Никад нико није одговарао за учињене пропусте. Нити се јавно барем зацрвенео. Као ни због моста у Непеку, оног што је нов новцат прошириван јер није могао камион  проћи. Милешевка је једну ноћ новембарску надошла како само она уме и мост је – клецнуо. Вода је свашта носила и наносила, а штета је процењена на 50 милиона динара. Ко је “прогледао” да се бројне куће граде у сред корита реке – не зна се.

Душко Радовић, новинар и писац, написао је:”Многе је само глупост спасила од анонимности. Многи неспособно људи  догурали су далеко . Ко је неспособан  може све, а способни само оно што умеју. Плашећи се паметних, борећи се против паметних, ствар смо препустили глупим. Глупи су учинили оно што су могли. А то је ово данас и ово овде”.

Онда је  проглашена епидемија грипа на  нивоу државе. Без панике, рекоше локални надлежници.  Заседања Скупштине су трајала. А представници житеља стамбених зграда ушли су на седницу да би одборницима предочили како живот тече. Напољу. А он се огледа и у чињеници да грејања или нема или је лоше. Па макар ту и тамо неки и годинама не плаћали за грејање ни динара. Сазнали смо да се наша капитална инвестиција још неће капитализовати, макар и било пара. Поништен тендер за изградњу моста. Због прејефтине понуде јединог понуђача са комплетном документацијом.

На снагу је ступио нови закон о саобраћају. Кад ће почети да се примењује? Очекује се да се испуне очекивања и од реформе судства која је у току.  Укинуте су визе за грађане Србије. За оних 10 одсто који имају пасош. Адис Дијаб освојио је бронзану медаљу из знања на Научној олимпијади у Азербејџану. Нико му од функционалних или институционалних званичника није званично уприличио“вршење” честитања.

Да ли ће Пријепоље  заиста остати ван ауто-пута који живот  значи? Уколико “западна варијанта” трасе буде дефинитивно замењена “источном” наш најближи пут за ауто пут биће једини магистрални пут у држави који није асфалтиран и једини пут који се гради већ пола века. Кроз кањон.

Индира Хаџагић